Бранко В. Радичевић / Љубомора

 Љубомора

Тада је певао дан у гранама топола.
Сетим се тебе и одмах ми грешна мисо.
Јутром река, а ти лудо гола.
Па мишљах: да је река мушко, ја бих од бола вриско.

И ја сам могао рибе клати.
Нисам веровао грму нити женској јови.
Ти си се могла и младом клену дати.
Из твог су чела ницали бели рогови.

Тада је певао дан у гранама топола.
Да би те видела, трска је порасла за два коленца.
Долазиле су звери оба пола.
Из твојих груди хтела су потећи два бела студенца.

И ја сам само могао да паднем на колена.
Био сам снажни јунац а ти млада мати.
И гледао сам два твоја ока замагљена
Због којих кључа крв и снага лудо пати.

Тада је певао дан у гранама топола.
Твоја сам бедра звао сапима, играчице.
Осећао сам: из мог чела расту два рога вола.
Како да стигнем ноге такве тркачице.

Био је то луди галоп од јутра до ноћи.
Поваљали смо траве и изранили жита.
И гледали смо се на светлу, својој бледоћи,
Ја здепаст, дебелог врата, ти бела, танковита.

И преста да пева дан у гранама топола.
Чудно: расле су шуме са корењем нагоре.
У вука очи пуне вучјег бола.
У води рибе воде тајне разговоре.

И била су два неба, једно је у реци.
И свака је грана имала топлину руке.
Пловили су неки чудни, црни месеци
С уснама да љубе, с рукама за курјаке.

И преста да пева дан у гранама топола.
Би вече. Ти си лежала на папрати.
А ја сам био младић, слаб, без она два рога вола.
И видех: ти би се могла и младом курјаку дати.

Да сам ти бичје речи рикнуо, ти би знала.
И никад ближе ножу не би моја рука.
Побегох, са мном су и дебла посртала.
Пратила су ме два грозна ока, твоја или твог вука.

Бранко В. Радичевић  

                                                Фотографија / Нада Петровић

Веселинка Стојковић / Вера - Нади Петровиh.

Веселинка Стойкович - Вера - белый стих

Вера - Нади Петровиh.
Веселинка Стойкович

Вера
Нади Петровић

Поглед,
светлост у очима,
лица, душе сјај...
загледаност,
као да је сав
небески сјај пред Тобом,
и Ти у њему,
и сјај небески у Теби,
и сав сјај око Тебе,
а Ти – круна!
Надо,
вера је у имену Твом!

2. март 2018.

–––––––––––––––
Нада Петровић, Србија, Крагујевац. Песник и прозни писац.

Препев: Лариса Потапова

Вера
Нади Петрович

Посмотрите,
свет в глазах,
лицах, души сияют...
увлечённые,
как будто всё это
небесная слава перед Тобой,
и Ты в ней,
и слава небес в Тебе,
и вся слава о Тебе,
и Ты - королева!
НАДО*,
Вера во имя Твое!
Веселинка Стојковић

https://stihi.ru/2018/12/28/6097?fbclid=IwAR1hpTa1cAIS2WjgbxnMPpXY1BFRfrb8DF0qXMdNsXiGT6OS8OoZNPBFvfI_aem_AU8a4A7F9NtR-aQPFOamAmRTMd1t44DpBg9x8-MG7c-AFC3tSUouHaTxrJUkkL6w0YTNLCrgiRO5N2AdjR6kuLsA

Нада Петровић / Џаба

 

ЏАБА БАЈКА О СЛОБОДИ 

Е мој прадеда... Џаба си ти са војском, преко гудура... Џаба утезао поломљена ребра... Џаба неколико година покушавао да станеш на сопствене ноге и видиш како слобода твојој нејачи крчи путеве у боље сутра.
А и ти, мој деда, џаба си јео туцану циглу уместо алеве паприке у млакој води, у логору где је више било смрти него живота, џаба си се борио против авети падавице коју си добио онда када су те оставили голог да дочекаш зору под леденом кишом, џаба си и узалудно покушавао да останеш довољно дуго жив да видиш како ти унуци доносе гуњ и пребацују га преко поцепане коже кроз коју су кости извиривале. Не дочека, ни њих ни слободу о којој си говорио у данима када ти крвава пена није на уснама била.
Прабаба и ти си џаба на кућном прагу ушице од секире дочекала лобањом преко које је била црна марама утегнута годинама уназад. Џаба си стајала на тим вратима да сачуваш огњиште крај кога си причала приче у којима је почетак и крај била слобода.
Па и ти деда, што узе пушку да браниш голоруку чељад и њиву и поток и слободу. Џаба ти је све то било. Исто џаба као што је отац радио у руднику, у Застави, на грађевини. Џаба сте вас двојица међусобно говорили о слободи која се назире, џаба сте свима причали ту бајку...
А и ти мајко, знаш ли да је џаба било то што што си причу о слободи с колена на колено преносила, о зори која свиће, о тесту среће које нараста ако се буде поштен и добар, вредан и радан.
Џаба нам свака ваша суза, сваки ваш извор крви којима воћке заливасте, џаба гробови које нам као међаше остависте. Све је џаба. Још увек се слобода не назире.

Нада Петровић



Нада Петровић / Господе помилуј

Господе помилуј

Неколико пријатеља ми је болно
душа им се с телом опрашта
ћутим јер немам ништа да им пружим
сем молитве безгласне
Господе помилуј.
Народ је мој све више болестан
душа нам се из тела спашава
немам ништа за лек и утеху
сем молитве безгласне
Господе помилуј
Свет постаје стргнути свлак
на коме се непомен-губари роје
немам ништа за спас
сем молитве безгласне
Помилуј Господе.

Нада Петровић
28.05.2017.


Nada Petrović / Teorija zavere?

  Još jedna teorija zavere?                                                          Aleksinac 1999. slika sa neta Nekoliko puta do sada sam...