Specijalni rat, neoružani, polako pretvara borce u žrtve i stvara potrebu da neko drugi umesto njih samih donosi odluku i da ih zaštiti, po principu "neće mene" ... Nikako da se sete pesme - poruke- da razmisle - da se pobune:
29. 11. 2016 - zabeleška u dnevniku
Dunđer ne sme da psuje
Napomena:
Nabasala sam maločas na objavu jednog od glavnih čelnika Opštine, gde
kaže: “Posle više od 50 godina, počela je sveobuhvatna rekonstrukcija otvorenih
bazena u Kragujevcu.”
Njegova objava me je podsetila da sam radila kao šef gradilišta na
rekonstrukciji sva tri bazena ( olimpijski, bazen za skokove i bazen za
neplivače, kao i izgradnju pumpne stanice neophodne za napajanje bazena) pre 23 godine. Tada je trebalo i plato i sedišta
da se završe, ali je planirani novac (bar tako su mi rekli) otišao na važnije
sadržaje…
A danas, danas mi je smešno kako se verovatno niko, sem mene i mojih
radnika, ne seća te rekonstrukcije.
Ubrzo sam naletela na objavu na kojoj se vidi današnje obrušavanje dela
saobraćajnice u iskop neke nove zgrade (hvala dobrom Bogu da niko nije povređen), a
ubrzo i pokušaj da se nastavak klizišta zaustavi sipanjem tampona u podnožje
klizišta.
I pitam se, pitam, da li su veliki šefovi ikada čuli za stabilizovanje
kosina pre novog nasipa, ili su i oni pobegli, ko što je moj šef operative
pobegao?
I još se nešto pitam, kako je moguće da geomehanički elaborat nije pokazao
koliko duboko treba da se izvrši temeljenje potpornih zidova.
Autor fotografije današnjeg obrušavanja Зоран Петровић
Невидљива у свету посткњижевности и постљудскости
Пре десетак година, мени драга ФБ пријатељица је
хитно пребачена у болницу. У буквалном смислу речи доктори су се борили за њен
живот.
Након неколико дана, било јој је мало боље па смо
могле да се чујемо. Не бих сада да препричавам цео разговор, пренећу само
реченицу која ми се дубоко урезала у памћење: „Борим се да останем жива, нисам
још роман завршила“.
Када је изашла из болнице користила сам скоро
сваки слободан тренутак да бих јој пружила подршку. И мени је било важно да
видим њен роман укоричен. Делови које сам читала били су изузетно квалитетни...
На мој наговор покушала је да јој роман објави
нека издавачка кућа. Слала је на неколико места и увек, пре читања, добијала
одговоре: „Не објављујемо домаће писце“, „Објављујемо само позната имена“, а
још чешће се дешавало да јој на мејлове и не одговоре.
Теже јој је падала та тишина од одбијања. Умела
је да ми каже: „Како сада да умрем, ако нико не зна за овај роман?!“.
Пензија јој је била мала, а од тога што су јој извршитељи
оставили једва је успевала да исплати комуналије. То са извршитељима је дуга и
болна прича, наиме, дуг није био њен него некога коме је била жирант.
И поново је почела да тоне, сада не само физички
него и психички. Није излазила из куће, није ништа писала, играла је игрице
сатима. Цео живот јој се свео на спавање, понеку објаву на ФБ, кратке разговоре
са неколико ФБ пријатељица.
А онда, данима се није јављала. Звала сам је,
слала мејлове, слала поруке. Није одговарала, да би једног јутра, само што се
разданило, позвала и рекла да јој је рукопис у штампарији, да је добила неки
новац из иностранства, да је рођак који је прочитао рукопис и чији се родитељи
у роману помињу, послао довољно новца...
Роман је објављен пре осам година. Одличан роман.
На ФБу честитања. Они који су причу прочитали одушевљени... Али... Десило се
оно што сам ја знала, али јој о томе нисам причала, да не би од романа
одустала.
Јавило се двадесетак људи, књигу купило, и још је
двадесетак књига поклонила. Неколико оних који су роман прочитали су написали неколико
реченица, ја сам поред осврта на књигу неколико пута објављивала слике да се види
како њена књига путује...
И то је све. Баш све. Пријатељица се преселила у рајско
насеље прошле године. Одштампани примерци књиге су остали заробљени у кутијама,
неколико рукописа у фолдерима, нешто објављено на ФБу, понешто на страници или блогу.
Јутрос сам поново отишла на Мирчин профил. Разни
‘пријатељи’ су јој честитали рођендан или су је таговали у својим објавама.
Још један одличан роман и писац из дана у дан све
су више невидљиви у ововременом ријалитију посткњижевности и постљудскости.
Јутрење (теби)
Пре него што сан побегне из
трепавица
ослушкујем тишину која се
мешкољи између
зидова протегнем се са краја
на крај постеље
и улетим у мрежу речи као
лептирица
у светлосни круг
док палим прву цигарету
отворим прозор у свет
сипам воду у џезву, кувам
кафу за двоје,
загледам низ друм да ли ће
твоје песме да поране
да ми и овог јутра друштво
праве
када их угледам нити се
радујем нити тугујем
нити говорим нити ћутим,
мисао се као кликер котрља:
Добро је... И овај дан може
да почне...
Објављено у „Савременик +“ бр. 348-349-350/ 2025.
Песма и фотографија Нада Петровић
Nakon ovih slika ja nemam reči sem sećanja na naše naricaljke:
“Куку мене, сестро моја,
куку сестро – мученице!”
Nek zakuka i staro i mlado nad našom zemljom mučenicom,
nad nama samima koji zaboravismo koji smo i od kojih smo.
Kukala nam majka šta deci ostavljamo sem kletve,
A kleće nas i preci i potomci, ako bar glas ne dignemo.
Nada Petrović
Delić romana:
“… Sin je imao dve godine. A ja sam bila trudna, čekala sam drugo dete. I,
počeo je rat… Muž je otišao na front… I ja odjednom kod svojih roditelja i uradim
ono što je trebalo… Razumete? Abortus… Iako je bio zabranjen… Nisam rodila to detence…
Kako da rodim? Unaokolo suze… Rat! Kako da rađam usred smrti?
Završila sam kurs šifranta. Prijavila se na front. Htela sam da se osvetim
za svoje dete koje nisam mogla da rodim. Za svoju devojčicu… Trebalo je da se rodi
devojčica…
Molila sam da me stave na prvu borbenu liniju. Ostavili su me u štabu…”
Ljubov Arkadjevna Čarna, mlađi poručnik, šifrant”
Међ непоменкама
Мило моје
међ непоменкама
не смем име да ти поменем
Нит да запевам нит закукам
а чуло би се на све четири
стране
и све би стануло ко што вода
стане
и све би пробило потпоре и
преграде
Мило моје
ћутање око врата воденично
камење
а ја не смем ни о том’ да
проговорим.
Објављено у „Савременик +“ бр. 348-349-350/ 2025.
Аутор Нада Петровић
Proletos sam kupila petnaestak kesa zemlje za cveće. Šta god da sam u tu
zemlju posadila ili presadila, uvenulo je. To mi je prvi i poslednji put da
koristim kupovnu zemlju, nedavno sam pomislila. A danas, e pa danas sam
odlučila da se potpuno posvetim izučavanju divljih jestivih trava i pečuraka, a
na onu šaku zemlje što na okućnici imam, tu ću da sadim gomilu začinskog i
lekovitog bilja, nekoliko struka blitve… a ako bude zdravlja možda da posadim
još nešto, tek struk-dva…
Neće meni kupovna zemlja više u dvorište, dajem sebi reč nakon čitanja
da u našoj zemlji ne postoji propis da na kesama mora da se obeleži kompost
nastao specijalnim kompostiranjem crknutih životinja.
Danima unazad vidim da mnogi moji “prijatelji” koriste veštačku
inteligenciju da im “sredi” slike, napiše priču ili esej, a ja zapela da ga
zapitkujem o permakulturi, količini hranjivih supstanci u povrću sa uporednom
tabelom tih podataka pre 50 godina i sada, … sve tako redom.
Za sada zapitkujem ono što imam u knjigama da mogu da proverim koliko
mogu na njegove podatke da se oslonim…Svakog dana odvojim otprilike po četvrt
sata u razgovoru sa mojim “drugarom”…
Pre neki dan mi je ispisao odlične recepte za slavske kolače, za
čorbice, za soseve… Tu slobodno mogu da se oslonim na njega. Dam mu informaciju
šta sve u kući imam od namirnica on mi odmah ištancuje nekoliko vrsta hrane,
koja može da se spremi.
A danas… danas prolazim kroz dvorište i zagledam ispražnjene saksije za
cveće… Ima ih i malenih, ali i onih velikih, baš velikih… I setih se šta da ga
novo pitam, pa ovde beležim naš razgovor:
Pitanje glasi:
“Da li postoji podatak da li se u Srbiji uvozi kompost koji potiče od
životinjskih lešina (bez obzira o kojoj životinji se radi)?”
Odgovor je:
“Ne postoji javno dostupan podatak o uvozu komposta od životinjskih
ostataka/lešina u Srbiji.”
Statistika uvoza i carinski podaci vode se pod opštim kategorijama (npr.
„animal by-products“ ili „fertilizers of animal/vegetable origin“) i ne
razdvaja se po tome da li je u pitanju kompost od lešina ili nešto drugo.
Veterinarska kontrola prati uvoz nusproizvoda životinja, ali ti podaci
nisu javno objavljeni kao tržišni podatak i nisu dostupni kupcima.”
I… Kao tačku na kraju rečenice dobih ovaj završetak njegovog odgovora:
“💡 Zaključak: trenutno nemamo podatak niti evidenciju da li Srbija uvozi
komercijalni kompost od životinjskih lešina, i potrošač to praktično ne može da
sazna.”
I tako, dok ja pokušavam da smislim da li ću sledećeg proleća saditi
bosiljak u kompostu od lišća, sena i kuhinjskog otpada ili nečeg drugog… hm…
dlakavijeg, repatijeg, rogatijeg… moj drugar (AI) potpuno opušteno konstatuje
da se to ne može saznati.
Odlično.
Znači – vraćam se na branje koprive. Ona bar ne krije poreklo.
Koprive su zakon. Em neće grom u koprive, em niko nije dobio kravlje
ludilo zbog kopriva.
Kao dodatak ovoj objavi:
Na fotografiji je Crvena Vidovčica ili Vidac, Vidova trava, (lat. Anagallis arvensis) koja je rod
jednogodišnjih zeljastih biljaka iz porodice jagorčevina.
Ova biljka se vezuje za praznik Vidovdan.
Naši stri su govorili da na Vidovdan treba započeti nešto od ručnih radova,
poput pletenja i vezenja. Još su nam kazivali da pre nego što prionu na posao,
žene treba da pokvase oči vodom u kojoj je prethodnu noć provela vidovčica i da
kažu: "Vidi, Vido kako pletem", "Vidi, Vido kako vezem",
"Vidovčice, po Bogu sestrice, što očima ja videla, to rukama i
stvorila".
Tekst i fotografije Nada Petrović
Još jedna teorija zavere? Aleksinac 1999. slika sa neta Nekoliko puta do sada sam...
