Milan Milutinović / KIŠOBRAN

 KIŠOBRAN

Kiša pada celu noć

Niz ravne i strme krovove

Po muzejskim eksponatima

Glumcima i likovima na bini Hamletu i Ofeliji

Klaudiju, Gertrdi, Poloniju Horaciju

Publici u parteru publici na galeriji

Vojnicima u donjem vešu

Radnicima u nočnoj smeni

Bolesnicima u postelji i na aparatima.

Kapljice kiše liju

Kroz odžake i oluke

Za vratove, krivošije

Izložbenih figura u baštama restorana

Plastičnih lutki ispred diskoteke

Bele okovrtnike urbanih pasa

Okupljenih oko tovara svežeg mesa

Crvene kragne oko noćnih mačaka.

Curi kiša u

Duge rukave od bež svile,

Kratke rukave žutog pamuka

široke nogavice od plavog teksasa,

Uske od crnog somota

Patike boje zebre, mokasine i martinke

Espadrile, borosane i baletanke

Na upale oči

Smežurano lice

Ispucale usne ilovače

Na krečnjaku kolonama mrava,

Larvama paukova, leptira kupusara

U reku ponoirnicu da ugasi vatru ognja

U želudačnoj kiselini zemlje.

Milan Milutinović

Нада Петровић - Веселинка Стојковић

Још лутамо

И док лутамо у беспућу, Боже мој,
хваљен да си где се чује и не чује,
што нам даде сагледање куда даље,
пружи длан да пијемо, жеђ толимо,
што доведе до молитве над молитвама,
што крај речи Веселинке, нек је здрава и весела,
спознасмо пут и наслутисмо сопствени циљ:
„Сан и нада још ме воде,
Жеља да још гледам,
Да још видим, Боже мој,
Руке ишту, Боже мој,
Благослова никад доста...“,
још те само једно молим,
благослови скитнице и луталице
на путу ка Теби. Амин.

Нада Петровић  

Још лутам, Боже мој

Још лутам, Боже мој.
Пут је дуг, непрегледан,
Дан и ноћ без одмора,
Са торбом на рамену,
И очима преда се, Боже мој,
Са молитвом у рукама.
Ноге воде, ноге носе, ноге држе,
Без муке и без туге,
И кад боле, када пате, кад се кају.

Још лутам, Боже мој.
Прођох воде, брда прођох,
Избивах и у равнице,
На стазе камене и вреле изворе,
На ливаде и пустиње.
Не бејах жедан, ни гладан,
А ни сит, Боже мој,
Очи моје видеше, срце дрхташе,
Кише, снегови, нити ветрови
Не беху им трње на путу,
Не, Боже мој, кад и беху.

Лутам још, Боже мој.
Пут је још широк, несагледан,
Неуморан, велики.
Зову воде, поља, звери, птице,
Небо, сунце, звезде, помрчина,
Шуме, песма, глас,
Глас! — Боже мој.
Сан и нада још ме воде,
Жеља да још гледам,
Да још видим, Боже мој,
Руке ишту, Боже мој,
Благослова никад доста,
Још лутам, Боже мој.

Не бејах жедан, нити гладан,
А ни сит, ни сит! Боже мој.
И идем, идем, Боже мој,
Још ходам, још се надам,
Још ми очи радост виде,
Светла хоће,
Још ме сунца зову и све звезде,
Још се уздам у сан вечни —
Ноге воде,
Jош ме држе, још ме носе,
Лутам, Још лутам, Боже мој.

Веселинка Стојковић

Нада Петровић - Динамика могућег

 Динамика могућег

Тонем као секира, као олово,
као прећутана мисао,
без снаге да руке подигнем,
без жеље да погледам да ли и сенка тоне.

Све је у мени отежало као конопља у мочилу,
као плуг у смоници који за пањ запиње,
као јаук међ длановима у минуту тишине.

Без мисли, без речи, без страха
и без олакшице,
без ичега што је било
или ће тек да буде,
без потребе да урежем у рабош,
позовем људе да се опростимо,
( Које људе?)
тестамент још једном препишем,
исправим правопис и ставим тачку на крају.

Добро је,
динамика могућег је испоштована,
око сопственог врата чворим гладан загрљај.

Каменим се у свеопштем ћутању.

Нада Петровић

Нада Петровић - Песме М. Душанића

 Песме М. Душанића

Пре сваке песме
заустави се дах
продишем слоговима
ослушкујем речи
које гргоље на непцима
и чини ми се да ће да проговоре
пре него што сасвим заћутим.

Након сваког стиха
останем заробљена спознајом
да ме је претекао
и захватио са кладенца суштине
све одговоре.

Након свега
не постављам питања,
довољно ми је да тихујем.

Нада Петровић

Todora Škoro - Jede koga ne pogode

 

Нада Петровић - Након

 Након

    (Након „Последњих речи“ Силвије Плат)

Након „Последњих речи“ дуго ћутање
и урезивање одраза у разроко огледало,
у искричавост жуте минуте
у коју сам ко у сопствене зенице загледана,
у одјек кога нема док се глас не роди,
у зид на ком је некада био сат на навијање
који и даље откуцава као да је жила куцавица,
било, дебљина прста изнад длана.
Након „Последњих речи“ питам се
да ли их је ико чуо док су изговаране,
да ли су се на непцима уобличене
прелиле преко усана
и закотрљале,
или је све белина кречног млека
и сивило ољусканих зидова
које сам изгребала из свог погледа,
покренуле лавину гушења и гнушања
и потребу да се отргнем и потрчим
до прве обале.

Нада Петровић

Милош Црњански - Растанак код Калемегдана

 Растанак код Калемегдана

Растали смо се
и сишли из града.
Као две сузе, кад напоредо кану,
са набораног лица.

На води су нас чекале лађе.
Твоја оде прва.
Моја обилазила острва.

Седео сам погурен и црн,
пуст,
као Месечева сенка.

Милош Црњански

 

Димитрије Николајевић - КАД УМРЕ ЧОВЕК

 КАД УМРЕ ЧОВЕК

Зар могуће то: Умре човек, више га нема!
До јуче био са нама, на њега и са њим
Сви смо рачунали. А остала тек дилема:
Можемо ли и како се помирити са тим?

Хеј, није то било ко и макар шта, већ човек
Од мисли, речи и дела, онај иза кога
За један живот свак’ сиромашнији остаје,
А са њим к’о и себе да имасмо на претек!
Зар никад да не пружи руку, крочи му нога;
Ил’ се то с победама дослухују издаје?

Да, знамо, све се мења и ништа вечно није,
Ал’ кад умре човек засузи чак и камен,
А тек душа? Сви губимо, само бестрагије
Ништавилу принесу још један згасли пламен.

Димитрије Николајевић  01. јул 1935  † 14. децембар 2015

Slobodan Mrkojević - Jugoslavija je mrtva, živela Jugoslavija...

 Jugoslavija je mrtva, živela Jugoslavija...

 

 

Slobodan Mrkojević je moj FB drug... U početku ga nisam najbolje razumela... Ni njega ni njegovu poeziju, ni prozu... Umeo je svojim pisanijama ponekad da me naljuti, ponekad rastuži, ponekad raspoloži, ali nikada, ama baš nikada nisam ostala ravnodušna kada je nešto napisao... Sada želim sa vama da podelim poslednji njegov status... Ako ga najbolje ne razumete sačekajte, razmislite, pitajte srce svoje... Možda će vam ono reći sve ono za šta ponekad nedostaju reči...

A sada status delim sa vama iako ga nisam pitala... Status koji doslovce prenosim... Bez kvačica na nekim slovima... Status nakon kog nisam imala reči da komentarišem... A mogla sam reći: Jugoslavija je mrtva, živela Jugoslavija... Možda sam mogla...

„Balkan umire. Balkan koji smo mi znali. Zivimo sad vec u novom vremenu. U vremenu koje vise nije nase. Siromastvo i glad se vracaju. Vrijeme kad vise nismo svoji na svom. Prodajemo sebe i ne samo sebe prodajemo nasu djecu i nasu buducnost. Interes pojedinca je iznad interesa kako nacije i tako Balkana. Prodali smo se i izgubili identitet, ekonomiju, jezik, televiziju. Ne postoji ni nacionalna valuta. Nista prodali smo se za lazi koje su nam servirane. Nismo htjeli biti svoji. Biti u svojoj drzavi. Danas niko od nas nema drzavu. Bez obzira sta se i dalje lazemo da imamo. Drzave iz kojih bjeze nasa djeca nisu vise nase drzave. Postali smo stari i umiremo. Birali smo 91 izabrali smo lazi mjesto istinu. Ubili smo drzavu. Jedina prirodna drzava koja je imala i mladost i svoj integritet. Nije ni vazno. Odlucili smo se za cjepanje za umjetne nepostojece drzave. Bez obzira sta vi mislite da ste izabrali da budete svoj kako vi kazete na svom. Drzava je umrla a nastali su surogati. Ne vjerujem da je moguce vama dokazat to sta ja govorim. Drzave koje nisu u stanju da obezbjede dovoljno posla i srecu novim generacijama nisu drzave. Drzave u kojima raste ocaj i nepravda. Drzave koje gube mladost. Drzave u kojima raste broj samoubica i nisu vise drzave. Nece ni biti jer mislim da je kasno za kajanje. Na zastavama kojim se mase pise s druge stane bjezi odatle. Tko zna sta buducnost nosi. Samo ocito je da ne nosi nista dobro. U zemlji u kojoj je ubijena nada a raste mrznja je zemlja koja je vec odavno izgubila svoj identidet. U stvari sadasnji identitet koji se zove patriotizam se gradi na mrznji. Ne znam da li vam je jasno da zivimo jos samo od i na ostacima Jugoslavije. Nista nije izgradjeno sve je unisteno. Ponekad se umotam u zastavu Jugoslavije, pustim Hej Slaveni. I tako uspravan stojim placuci nad zemljom koja je svoje javne kuhinje zatvorila pedeset i druge. Jer niko nije dosao u njih da jede. Niko nije bio gladan. I to sedam dana niko nije dosao da jede. Niko se nije te godine ubio. Takvu zemlju smo unistili gdje je sesdeset i nesto populacije 80 godine kretalo na fakultet. Te pedeset druge nismo imali ni duga ni gladi. Doduse koga brige za to. Sta smo putovali. Sta smo ljetovali. Nema vise toga. Zasto sam ja nostalgican. Zasto to radim sebi ne znam. Zasto tako umotan u tu zastavu koja mi sad lici na izgubljenu nadu i raj stojim i placem. Zasto volim toliko mnogo te ljude. Koji ne mare ni za sebe ni za svoju djecu. Koji jos samo pricaju jezikom mrznje ili gladnog stomaka. Nisam nista unistio. Ne znam da mrzim. Samo volim to je ipak slika porazenog jadnika, I placka. Raspisao sam se tako stojeci Himna je zavrsila. Da li je iko jos slusa i stoji dok ona se svira?  Svima vama zelim dobro jutro.“

Нада Петровић - Запис у дневнику 10. 12. 2015. 

Бошко Протић - Одломак из необјављеног рукописа „Заперци“

 

Nakon pisca ostaju neobjavljeni rukopisi...

Boško Protić ostavi nam delić romana sa radnim naslovom „Zaperci“.

Bosko Protic ( 1960.- 2021.)

19. октобар 1941.

Крагујевац

– Ене га, ватај га... Утече... Не дај... – драо се каплар док су пред нама севали боси табани замичући иза ћошкова.

Није ми се дало да трчим за циганском дечурлијом. Нека их. Не може циганска да одмени српску главу. Није у праву Марисав. И да има Цигана колико Срба, опет не би могла, а тек овако? Само душу грешимо бадава.

– Господине поднаредниче – обрати ми се задихани ремац – Ја знам где се крију. Да поведем војску да их опколимо, има да их све ухватимо на гомилу?

Премишљам мало а добровољац цупка нестрпљиво. Уживео се у улогу. Мисли: сад ће он српство да спасе као да се оно може спасити тек тако? И не сања колико је скупо све ово што данас радимо?! Прескупо. Има да плаћамо док смо живи. А и после...

Са друге стране: има да трчи код Марисава да му рекне: „ја сам знао али поднаредник није дао да их опколимо“.

Невољно се сагласих. Узе једно одељење и отрчаше међу уџерице предграђа.

Бога сам молио да не нађу Цигане. Јер, ако их доведу, нема ми друге до да их предам Марисаву а он Немцима. Има да их мења, прво за пропале Љотићеве присталице. Пре три године, на изборима, издували су га само тако. Марисав је у Баточини имао више глава у породици него гласова у кутији. Е, сад му дошло његово.

А и шта ћу ја овде? Мислио сам све најбоље: да помогнем, да народ заштитимо, да те комуњаре најуримо да нам више децу не кваре. Чивуте и Цигане да ловим? Шта ће то мени у животу? Да овај дан прође, па ћу да гледам како ћу и где да се склоним. У шуму једино.

Са комунцима не могу. Погани су то људи. Ништа бољи од Марисава. Они памет немају но како им нареди та њихова Коминтерна. Гледају у Стаљина ко у Св. Николу, Боже ме опрости. Он им је Саваот. Ни на Немце нису хтели док им он ономад не нареди. А и спремни су на све. Вазда гладни и алави, нарочито на туђе. Ено и Танду, хајдука и разбојника, примили за својту . Кукају домаћини по селима и крију чељад кад они наиђу.

Има и ових што их неки пуковник окупио тамо изнад Милановца. То је права војска, она краљева. Ал и то нешто килаво иде...

И ово сад су заједно закували. Мало четници, мало комунисти... тек – Немци напунише Топовске шупе недужним светом.

Морам одавде да утекнем чим се прва прилика укаже.

Одломак из необјављеног рукописа „Заперци“

јул 2021. Бошко Протић

Фотографија Зоран Петровић

Miloš Galetin - Za Pticu

 

Izudin Ašćerić - Autizam

 

• Ajfelov most

Autizam

posebnoj deci

 

Čekam da on ode
Ceo dan je u toj škrinji, gladuje i čita neku
crnu pesmu

Ja umem da izgovorim samo mama, i to kad sam uplašen,
a ja nisam uplašen, ja sam mršavi dečak
sa više lešnika od jedne ruke

Kada pređem zaključani prag, postoji prozračna kutija
u koju ulazim kada povučem kanap koji ne radi

Kada je tu, on mi ne da
da ulazim u kutiju

I ja, zatim, pravim korake u čamcu, a u njemu
nalaze se nenapisane posvete

Primetio sam da me opet gleda, opet mi daje oči crne pesme,
i četiri moja slova ne mogu
da izgovore oseku,
i ja odlazim do njegove
pregrade

Tu je crvenkasti kompas, sa svežnjevima, na njemu
atlasni oblaci

Ovoga puta, jesenast, uzimam točkove i okrećem pedale,
još malo, stići ću do petog slova

Veče je, još je u toj škrinji, on mi čita pesmu o zidovima, a ja
sam sav stao u ova svoja četiri

 Izudin Ašćerić

                                              Fotografija - Nada Petrović

Нада Петровић - Сенке и светло

Сенке и светло

Сенке нестају када се упали

Близаначко светло

Када се близаначке душе сретну

Упали се светло

Да би се сенке препознале

Нада Петровић

Нада Петровић - Ода животу

 Ода животу

Пружа ти се могућност

Да ме као винску мушицу

Отераш са чаше.

Живели.

Нада Петровић

23. јул 2011. 

Аутор фотографије - Нада Петровић

Нада Петровић - ·Жеља

 

 ·Жеља

Њене су очи акваријуми

У којима златне рибице

Чекају знак ил жељу

(Под условом да све то није

За малоумнике трик).

А ја желим...

Желим да у огледалу њених очију

Угледам сопствени лик.

Нада Петровић

16. август 2011.

Аутор фотографије - Нада Петровић