Радјард Киплинг / Ако

 Ако

Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи;
И да не изгледаш у очима света сувише добар ни твоје речи сувише мудре;

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш а да ти твоје мисли не буду  (себи) циљ,  
Ако можеш да погледаш у очи и Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ниједном речи не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничег више
До воље која им говори: ''Истрај!''

Ако можеш да се помешаш са гомилом а да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико, ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунда,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више, тада ћеш бити велики Човек, сине мој. 

Радјард Киплинг
(пријевод: Иво Андрић)

                                          Фотографија: Драган Петровић

Нада Петровић / Мирослав Б. Душанић

 Безречје речи

 

Нигде пута ни странпута,

нигде стаза ни богаза,

наоколки нит пречице,

нигде трага ни пртине,

вододерине ил урвине,

ниоткуда и никуда

из ћутања,

из тишине која бучи

која хучи и гргољи,

која цвили и урличе,

која зове и одзива,

која одјек одјекује,

која живе ране вида

а вид склања у дробине,

камењару без камена,

где је некад био извор,

а сад рупа у процепу

од виришта ни кап смоле

да залије очне дупље

да не гледам како тоне

реч по реч у безречје,

где промичу сенке бледе

и где чиле мњења на кладенце,

на студенце и на зденце,

понорнице и изроне.

 

Одасвуд мемла, тоња

нанос речи без значења,

као да се кукољ круни

па нит клице нит семена,

нигде никог ко разуме

како је у туђем свлаку

где је душа у окове

где су очи у оглаву,

где је језик у рачвању

за чворове неке нове

да се сапне и припиње

у заборав да се сручи,

да откине од нутрине,

у утроби да изнедри збег

у ком  се бисер речи

мрамором ћутње

леком трује

и отровом лечи.

Нада Петровић

ВЈЕРА

           Нигде пута ни странпута,
           нигде стаза ни богаза,
           наоколки нит пречице,
           нигде трага ни пртине... 
                              Нада Петровић       

Трагом гуштера и немуштих змија
Путем стрепње

У предјелима као да су уклети 
Са успонима и јамама
И врлети

Посртати и падати и устати
Без ослонца и помоћи

На ужареном сунцу и хладној киши
По мрклој ноћи

Остати стрпљив и спокојан
И неодступити

На тој стази једва видној
Кривудавој и пуна трна
Предвиђеној за монахе који ћуте
Испоснике гријехом сите

И пјеснике ријечју надахнуте

Мирослав Б. Душанић

Фотографије Нада Петровић 

Саша Нишавић / Пеликан

                                       Аутор Саша Нишавић 

Нада Петровић / Роман "Чедоморка"

 Kада сам написала прву причу и понудила је угледном књижевном часопису, нисам очекивала одговор, а све у складу са Марфијевим законом. Међутим, није било баш тако једноставно. Главни уредник ми је, након неколико дана, написмено ставио на знање да моје писаније не задовољава критеријуме. И мислила сам – то је то, али није било. Прошле су две-три недеље, већ сам заборавила тренутну тиху патњу и тињајући бес којим сам била обузета док сам одговор читала, кад ми се телефоном јавио писац у успону који је уједно био један од чланова уредништва. Лепо се човек представио, још лепше ми је понудио да му причу продам.

Тада нисам ништа знала о ауторским правима, а и да сам знала, питање је да ли би ме занимало. Очигледно је да је моје име погрешан кључ за отварање врата иза којих су они које називају писцима, које цитирају, чија се реч чује и памти. Сем тога, нисам имала довољно пара ни за доручак, а камоли за плаћање рачуна који су се гомилали.

Можда не бих на понуду пристала да ми није рекао да је то први и последњи позив, да још једном размислим, да ћу, и овако и онако, написано бацити као поцепане чарапе, као кору од банане, као станиол од чоколаде, а да ће ми суму, ако се договоримо, одмах исплатити.

*

Неколико година касније, препознала сам своју причу, мало дорађену и прерађену, али ипак моју, у књизи, мени тада потпуно непознатог писца, из суседне републике. Није ми много времена требало да сазнам да је аутор који је потписан, син јединац човека чије се име полушапатом изговара, да су књигу најављивали на свим програмима са националном фреквенцијом, да су је маркетиншки покривали информацијом да је дело значајно за целокупну књижевност наших народа и народности.

Nada Petrović - delić romana

Zoran Petrović - fotografija na koricama

Нада Петровић / Кад надође река

 Кад надође река, до куће се чује како вода удара о воденично камање... Тад ме место не држи... Остављам све... И тесто у наћве надошло... И дете са сисе скидам... Све... И идем... Гологлава... Идем... Боса... Идем... Идем...

И не обзирем се што ми камење табани сече и што крв за мном траг ми показује...

Станем тек на обалу... И с поглед је тражим... А сузе и понека капка млеко заједно капљу у воду...

Нада Петровић

Делић романа "Чедоморка"

Мирослав Б. Душанић: Суочавања (фрагмент)

 * * *

Избјегавам огледала
Не желим да видим тог пролазника
Његово беживотно лице
Скрштене руке на грудима
Као да ће сваког трена да замре
И заврши у паклу
Смета ми његова погурена сјена
Аветињски успорена
Као да се ушуњала с другог свијета

Мирослав Б. Душанић

                                         Фотографија / Нада Петровић

       Напомена : Блог Мирослава Б. Душанића можете погледато овде

Нада Петровић / Мрва једне од прича

 

Ћутим и само посматрам ову отровницу с којом сам се приженио. Нисам знао ни реч да проговорим кад је рекла да је дете моје, иако се само с оним ко је није 'тео није ваљала. Нисам ништа рекȏ ни кад ме је одвукла у варош, кад сам због ње угасио прадедовско огњиште. Тела госпођа вунене чарапе, неће ни гумене опанке, неће блато под ноге, но 'оће калдрму.

Каменосао сам се и после кад ми рече да је дете изгубила. Па није то ланче па да се покида. Знао сам да није тако, ал' нисам знао шта даље. Ћутао сам и онда кад смо у подруму спавали. Па и они моји пракци, тамо у селу, су бољу простирку имали. Ћутао сам и после кад сам морао све и свашта да радим само да би моје дете... дете које се заметнуло овде у варош, имао где од ветрометине да склоним.

Јес вала, ћутао сам сатима, данима. Једино би проговорио када би' ћеркицу у крило ставио, а да она није у кући. Чим би ушла опет би' заћутао и без речи љуљао детенце у наручју.

Нада Петровић / Одломак из збирке "Реч у збегу"-

Фотографија / Нада Петровић

Зоран Петровић / Фотомонографије

 

Почасно место у мојој библиотеци 

У својој библиотеци имам преко 3000 књига. 

Када бих на пусто острво пошла понела бих ове три.  

Светлана Биорац Матић: / КАД УМРЕ СЕЉАК

 Кад умре сељак 

Кад умре сељак то не објаве вести.

Уздахне њива бременита,

зашкрипи кош црвоточни пун жита,

и забран забринути читаву шуму обавести.

Сељак кад умре нико не држи велике говоре.

Зацвили пас на ланцу у авлији

И калем млади задрхти на кајсији

док црне чавке међе надлећу и жаморе.

Сељак кад умре мало је букета и икебана.

Тужно мирише босиљак

И понека мушкатла тек убрана,

а он у очима носи читаву ливаду цветну

што је миловао и удисао свакога дана.

Ал једино је сељаку, кад умре, од Бога дато

да преко реке пренесе богатство своје

под ноктима мрвицу земље

свој зној, муку своју и своје сузно блато.

И тамо са оне стране дуге где исти су и господари и слуге,

кажу, сељаку се обрадују и преци и свеци

јер га по том грумену препознају

и ону псовку и онај грех мали му опраштају.

Светлана Биорац Матић

                                                      Фотофрафија / Нада Петровић

Petar Gudelj / Imam zemlju u jeziku

 

Imam zemlju u jeziku

 

 

Imam zemlju u jeziku.

Jezik u zemlji.

 

Zemlju nad jamama,

jezik pun jama.

 

Imam Mosor i Velebit

od lubanja.

 

Imam mjedeni Mjesec.

Imam medeno Sunce.

 

Iz lubanje, iz jezika izađe.

U lubanju, u jezik, zađe.

 

Po Mosoru čuvam koze.

Po Velebitu vukove.

 

U lubanje sadim smokve.

Po jeziku sijem pšenicu.

 

U očnim dupljama

držim pčele.

 

Jako je moje vino.

Sladak je moj kruh.

 

Gust je med i bistar vosak

iz mojih ulišta.

 

Nebo mi je u ponorima,

a u nebesima zemlja.

 

Jednako volim

nebo i zemlju.

 

I sve što gmiže i hoda,

leti i pliva.

 

Lisicama i lasicama

kujem krv.

 

Kopcima

oštrim kljun.

 

Vukovi kod mene

školuju glas.

 

Čovječja ribica u mom oku

uči da pliva.

 

Imam zemlju u jeziku.

Imam jezik u zemlji.

 

Ne mogu iskopati

zemlju iz jezika.

 

Ne mogu iščupati

jezik iz zemlje.

Petar Gudelj 

                                                Фотографија / Нада Петровић

 

Небојша Јеврић / Љубимац

 LJUBIMAC

Iz Surčina je. Po svom čuvenom imenjaku dobio je ime Ljubiša.

Čim je ušao u našu kuću meni je odmah bilo sve jasno.

Nije on nikakav kućni ljubimac, niti to ima nameru da bude. Svi troje ćemo biti njegovi kućni ljubimci.

Takvog mačka u Bloku nema.

Odgovoran je za smrt četiri senice, pet vrabaca i jednog goluba koji su se usudili da slete na našu terasu.

Ujutru nalazimo gomilu perja po stanu i tražimo leš, jer ih on samo udavi, a onda se satima igra sa mrtvim pticama.

Istina, uništava i skakavce, one zelene velike, koji ponekad zalutaju.

Mene ignoriše od prvog dana, jer zna da je gazda u kući žena.

Kod nje je hrana, ona mu čisti pesak i daje vodu.

Njoj se umiljava, ova ulizica mačja.

Meni redovno obori upaljač sa stola i igra se sa njim dok ga ne odgura pod trosed. Kad pomerimo trosed nađemo po tri upaljača.

Žena radi težak posao. Ona je defektolog i radi sa bolesnom decom.

Pola sata pošto se vrati sa posla je guja prisojkinja. Samo sikće.

Tako je bilo dok se u naš život i stan nije uselio mačak surčinac Ljubiša.

Ta mačja ulizica čeka je sad ispred vrata, tačno zna kad izlazi iz autobusa i baca joj se u krilo.

Ona mu tepa: Maki, Maki, jesi li to čekao mamu, i nosi ga u fotelju.

Mazi ga pola sata i sve negativne energije koje je donela sa posla nestane.

Opet je normalna i dobra. Mama je imenica od glagola raditi.

Sprema ručak, čisti, smeje se ...istina retko.

Ali ko se voli, taj se bije.

Mene nikad nije ujeo ali je nju nezadovoljan količinom pružene pažnje tako ujeo da je morala da primi tetanus.

Ćerki dopusti ponekad da ga pomazi, ali zato na mene samo frkće.

Došlo je leto. Bojana otišla kod ostarelog oca, a Ljubiša i ja sami u stanu.

Svakoga jutra zove Bojana.

"Jesi li mu dao da jede?"

"Jesam."

"Jesi li mu očistio pesak?"

"Naravno, do poslednjeg govanceta."

"Tako i treba, znaš da mačke vole čisto."

"Kako ne bih znao."

"Jesi li pustio vodu da kapa u kadu, tamo voli da pije vodu."

"Bože, kako to da zaboravim. Sigurno da jesam"

A mene ako se seti - seti. Priupita kako sam i kako ide pisanje.

Ljubiša je ljut kao ris. Ljut je što mu nema omiljenog kućnog ljubimca Bojane.

Zaludu mu ugađam. Samo frkće na mene. Svoju ljutnju iskazuje tako što više ne piša u pesku nego u sudoperi. Tu sam mu doskočio. Od sudova koristim jedan tanjir i po jednu kašiku i viljušku. Držim ih na radnom stolu zajedno sa naopako okrenutom čašom. Ugrejem vodu i operem sudoperu.

Svu garderobu kačim na čiviluke. Ali neki dan sam pisao priču, bilo je vruće i bacio sam košulju na trosed.

Zapišao mi je košulju i dva ogromna jastuka od troseda.

Košulju sam ubacio u mašinu a jastuke na plus pedeset nosim na hemijsko u blok 45.

"Ne primamo, probajte u bloku 70."

Mojim iskušenjima nikad kraja.

Peške u blok 70 sa sve zapišanim jastucima. Mačeća mokraća isparava na suncu i smrdi.

Na sreću, tamo primiše i debelo mi isprazniše novčanik.

Onda zovi agenciju za dubinsko čišćenje nameštaja.

Može u četvrtak i tri hiljade za trosed.

Na sve pristajem.

Kupujem balirane, motane cigare, nema para za druge, večeravam paštetu.

Slava Ljubiši Surčincu!

Zato je, dakle, propalo egipatsko carstvo. Obožavali su mačke.

Преузето са ФБ профила Небојше Јеврића

Цртеж Моме Капора

Србо Галић / САЊАР

 САЊАР

По ко зна који пут се будим и не знам гдје се налазим. Лутам погледом по непознатој соби коју само сат освјетљава и примјећујем да сам плакао.

И то сазнање ме врати у стварност, соба постаје позната, видим да је таман прошло један послије поноћи.

Сада знам да више нема спавања. Жена спава поред мене,, мирно, сном праведника, дише дубоко и смирено а мачка је на дну кревета, код наших ногу, спава и истовремено преде као трактор.

Неки ме ђаво тјера да устанем и одјевен само у мајицу, доњи дио тренерке коју сам на брзину навукао и некакву јакну, излазим на терасу, да запалим једну.

Паде ми на памет да сам се требао умити. Оставих цигару у џеп и умих се снијегом бијелим који се накупио на тераси, чистим сузе, те болне остатке сна.

Ледено је страшно, снијег ми замрзну обрве али ја то не примјећујем. Зурим у даљину а нема се шта видјети сем мрака и једно свијетло супермаркета, који нам је преко пута.

Најзад се сјетих цигаре и запалих. Фуј, човјече, како ружан укус али ме ни то не тангира много.

Цијели свој живот сањам, да л' затворених, да л 'отворених очију, нема разлике, свугдје сам, само ријетко у стварности. Чуди ме како могу ауто да возим када, чим наиђе нека од „мојих“ пјесама, душа ми оде хиљадама километара далеко и околни саобраћај више не констатујем. Не бих волио да тако умрем, да погинем сањајући у ауту, то мора да много боли.

Али у задњих неколико година стварно више не волим да сањам.

Шта ће ми ти снови када ме увијек ражалосте?

Као овај сад.

Сањам да са драганом идем у оперу, у коју у животу ушао нисам али сада имам на себи лијеп смокинг, сав миришем и чврсто је држим за руку. Погледам је и не могу се начудити љепоти њеног лица. Све је савршено на њему, високе јагодице, које сам толико волио да љубим, пуне и сочне усне, мачији поглед а опет њежан, дивне, дуге трепавице.

Са нама наши пријатељи, зезају ме што идем гледати оперу, они не улазе, долазе само до врата.

Смијем се и само им вичем да су кукавице, зашто не покушати нешто ново?

Има ли веће среће од ове?

Одједном примјећујем да ми је рука празна, драга је нестала а ја је почињем панично тражити у гомилу сређених и нашминканих особа, које су ми, све до малоприје изгледали лијепи и дивни а сада су чудовишта која не дају да изађем из те зграде.

Вичем, дозивам је, урличем њено име....

И одједном стојим на гробљу у Грахову, гледам у споменик и крст на татином гробу и чујем чудан глас.

Кори ме.

„Зашто си ме оставио?“

Како сам га могао оставити када сам ту, ево ме и шта он ради у гробу уопште? Па још јутрос смо се смијали играјући таблић.

„Зашто си ме оставио?“

Страх ме је а Динара ме ћутљиво посматра. Чује се звук сове из далеке шуме. Чујем пастира, али га не видим, како трага за изгубљеним јањетом.

„Зашто си ме оставио?“ ме пита по трећи пут.

И тек тада схватам да ме то не пита тата, већ Крајина цијела.

„Не знам. Нисам требао али...сва си у гарежи била, сва запаљена, нисам имао гдје да подгријем воду за кафу. Нисам имао кревет. Ни кору хљеба. Било ме је страх, као што ме страх сада. Што ме кудиш, давно је било.“

Завлада потпуна тишина, заглушујућа, не чује се више ништа. Ништа, ништа, ништа.

Срце ми куца у ушима, јако, лупа у ствари, као да жели да искочи из груди.

Трчим.

Не знам куда и не знам гдје, само желим да побјегнем од те тишине.

Облијева ме црни зној, у трку се молим Богу да ми помогне.

Бог ћути.

Настављам да трчим.

Одједном ме зауставља нека жена, само јој видим очи и носи нешто на тацни. Великој тацни, питам се како јој није тешка.

Погледам боље и схватим да је на њој глава Светог Јована.

„Зашто си ме оставио?“

Зар и он?

Постаје неиздрживо а ја више немам снаге да трчим.

„Узми ме Господе, суди и осуди ме, уради нешто, било шта, само да ово престане!“

Урлам а глас ми дрхти.

Затварам очи и чекам огањ из пакла.

Умјесто тога, опет сам у оперској сали, која је сада потпуно празна.

И влада иста она тишина као у Крајини, не чује са ама баш ништа.

Видим човјека у бијелом одијелу, смјешка ми се.

Отац! Жив!

„Нека си ме оставио, боље је тако, љепши ти је живот. Смири се, биће све у реду.“

Стојим на тераси, дрхти ми читаво тијело и умивам се снијегом бијелим, чистим сузе, те болне остатке сна.

Не волим више да сањам.

Текст и фотографија / Србо Галић / 20 Јануар, 2024, на Јовањдан

Нада Петровић / Молитва за горе беспутне

 Молитва за горе беспутне

Посла јагњад међ вукове, Господе.
Даде им душе чисте и очи бистре, Господе.
Вукова чопор ко власи косе, Господе.
Пружи руку, заштити их, Господе.
Паперјем анђеоских крила покриј их, Господе.
Нек изникне гора беспутна међу њима, Господе.
Молим Ти се Господе, чобанине, спасиоче.
Јагањци Твоји никог сем Тебе немају.

Нада Петровић