Nada Petrović / Teorija zavere?

 

Još jedna teorija zavere?

                                                         Aleksinac 1999. slika sa neta

Nekoliko puta do sada sam tvrdila da neki od zemljotresa imaju veze sa tehnologijom koja javno nije dostupna, i proglašavali su me teoretičarem zavere.

Sada ništa ne tvrdim samo nabrajam i navodim ono što je poznato.

04.04. 2026. -  Zemljotres magnitude 5.1 stepeni Rihtera zabeležen je na području Irana, kod granice sa Turskom.

I sećanje: 30. april 1999. — razoran zemljotres sa epicentrom u okolini Mionice / Valjeva (okolina Kolubarskog okruga). U tom potresu oštećeno je oko 12.000 objekata na području mioničke opštine, a 1. jula 1999. — zemljotres jačine oko 5,0‑5,2 stepena po Rihteru pogodio je područje Trstenika i okolinu (opština Rasina, centralna Srbija), baš nekako u vreme kada su nas zlotvori bombardovali.

I sećam se da je bilo 13 zemljotresa za 4 godine rata u Siriji (2014. do 2017.), i opet je tada bio rat…

I sećam se da je u Avganistanu 2001. bilo 9 zemljotresa, a i u to vreme je bio rat.

I sećam se da je 1991. Irak bio bombardovan i da je tada za jednu godinu bilo 4 zemljotresa, a 2003. bilo je 3 jača zemljotresa, baš u vreme kada su ponovo bombardovali Irak. 

I dok ovo pišem pomislila sam na Tungusku katastrofu iz 1908. godine, Ono što nam serviraju je TEORIJA da je u atmosferu ušao i eksplodirao meteorit ili kometa, pre nego što je udario Zemlju. Znači da nije bilo direktnog udara na tlo, a samim tim da je kometa postala i ostala nevidljiva, a svi koji drugačije tvrde su teoretičari zavere, zar ne?

Znači ONI imaju prava na ovakve teorije ili na teoriju kao što je Darvinova, a čim MI povežemo 2 i 2, onda smo odmah teoretičari zavere.


Nada Petrović

04.04.2026.

 


Nada Petrović / Колона

 Колона

Звецкају ланци док ходамо
посрће земља под нама
падају звезде и сазвежђа
а где си Ти?
Нико никоме не верује
ни себи се тајна не поверава
одроди се брат од брата
затворише се уста за род
а где си Ти?
Гробља се ко маслачак
распрсла на све стране
крстови и крстаче
посташе део колоне.
а где си Ти?
А где си Ти?

Nada Petrović




Jana Nebo / Staviću sve na svoje mesto

 

Staviću sve na svoje mesto


Staviću sve na svoje mesto –
knjige, slike, tvoje sitnice
u fioci poređati nanovo.
Prozor zaglaviti
da se ne zatvori –
ptice su stigle!
Uneću rublje, da ne pokisne –
može i kiša da svrati;
stolice namestiti oko praznog
stola.
Ostaviću svetlo,
vrata otključati.
Sve će biti kao da je neko tu.
Spustiću glavu na jastuk –
i za tren osedeti.
A, ti, ako slučajno svratiš –
ne budi me.
Sećaj se,
da ti ne bude žao
što si otišao rano,
što te odavno ovde nema.
Vidiš – sve bi bilo isto!
Vrati se tiho i
ne zatvaraj prozor.

Jasna Đurđić



                                           Još neke pesme Jane Nebo možete pročitati ovde

Нада Петровић / Научи ме Господе

 Научи ме Господе

Научи ме Господе
како да не паднем док посрћем
коју реч да кажем а да псовка није
у немоћи пред злотвором.
Научи ме Господе
како здрав разум да сачувам и сећање
како да обновим воћњак раскрчен
кртичњацима бомби и отетим тапијама
како душману образ да окренем
никад довољно образа колико душмана
како да опростим дужницима
кад се око и крв не прашта
Научи ме Господе како да се молим
у тренуцима када због молитве лети глава
како да Ти име поменем бар у сну
да га безбожници не оскрнаве
како да се осоколим и не погнем
главу пред орозима
научи ме Господе
Нада Петровић


Име аутора ове слике ми је непознато

Нада Петровић / Преко голему воду се са велики терет на душу не полази.


Да ти се пожалим, Брацко... Дишем последња два-три дана некако до пола, уданем све док не осетим да боли ко да се шиваћа игла под ребра забија. Тад стиснем вилицу да не јаукнем. Ватам ваздух ко риба на суво и чекам да прође. Док пробод траје мислим се у себ' шта ће ми живот који се овако живи. После, кад бољка мало умине, дође ми у памет то да једино жив може да преболи, кад се једном засвагда очи затворе нема га тај лек који ће да тело оздрави и да капци отвори.
Ово моје не знам шта је. Притисне, мрви, ломи, па попусти. Мало прође па крене из почетка. Да л' је од лекови или је болес така, ко би га знао. Нит траје, нит престаје. Али из дана у дан све више малаксавам. Престала сам да се бољем надам. На коју год страну да се окренем, мука и споља и изнутра притиска. Од јуче не могу ни леђа да исправим колко боли, нит гутљај низ гушу да протиснем колко стиска.
Ајд’, иди сад... Све ћу да ти испричам кад се врнеш. Многима је умирање казна, а мени било и јесте трајање. Осуђена сам ти на живот. Докле ће не знам, али оно што сам упамтила је да се од како за себе знам молим... и кад ноћ омркне и кад дан осване... да живљење што краће траје.
Много сам згрешила, то ме мучи. Раније нисам имала кад, сад немам коме да се исповедам. Јутрос ми паде на памет да немам коме другом, сем теби. Кад ти све кажем знам да ћу да се одморим, ко после причес. И на онај и на овај свет од моји греси да се ослободим или да и' бар малко умалим.
Преко голему воду се са велики терет на душу не полази. А време ми је...
Nada Petrović
Delić romana "Čedomorka"
Fotografija na prednjoj korici - Zoran Petrović
Tehnički uredni - Boško Protić
Recenzije : Dušan Stojković i Dragoljub Stojadninović
Izdavač " Sven"



Нада Петровић / Осуђена на живот

 Тако ти мене Бог осуди

на живот...

 

     Таман се некако привико’ на муку, к’о на уски опанци, кад навали глад. Тешко немање за сви. За понеки више, за понеки мање...

     За њи’ има. Не много, ал’ има. А мени шта остане и кад остане... Кад пођем у њиву лебац још није печен. Док се вратим из њиву лебац већ поједен...

     Црева ми се у чвор почела да везују. Кад би нешто у уста ставила, од болови не би могла да се исправим... И некако лакше ми било да радим кад сам гладна...

     Не потраја дуго, а ја поче да се заносим и падам од малаксалос’, и све мањи терет сам могла да понесем... Избише ми неки црни клобуци испод очи и поче некако из дубину да кашљем. Једном чу свекрву како комшики преко плот говори: “Јефтичарка... Све ће нас у постељу... И отац јој исти таки био. Имала од ког... Заноси се к’о метиљава овца... Ма, то треба к’о шугаво куче са колац... А онај мој млитавко је за сина доведе... И сад се ућут’о к’о миш у жито...”

     Пуче прича како сам много поболела... Бегали од мене и они што су једва ноге вукли... А ја све видим. И све чујем. Чак и оно што се од мене крије...

     Прође тако неко време... Из дан у дан терет ми додају, а ’рану смањују... Ни да се живи, ни да се мре... И ко зна докле би тако да се ја не досети’. Поче’ од јагњићи и јарићи млеко да крадем, овце и козе да сисам... Из њива кромпир да вадим и млад кукуруз да берем... И шибице да крадем, дрвце по дрвце. Било ме стра’ да и то броје... А ватру сам увек ложила на скровито место и пепео са земљу засипала...

     Тако сам ти ја глад са свашта затрпавала. Са дивље купине, малине, боровињке, младу мрезгу од храстово дрво, печурке које могу живе да се једу... А некад и неког дивљег зеца ил’ голуба на омчицу уватим па испечем... Ал’ понајвише, све ми се чини, снагу ми поврати дивљи мед...

     Код кућу више нисам ни кашику ни леба у руке ’ватала... У почетку им то беше мило, видим ја... Само ме она млада заова болећиво гледала и крадом ми, од оно што је за себе крала, давала...   

     Румен ми се у образи поврну... Јелеци се са груди попунише. За пуне шаке и’ имало, а још и да и’ претекне ако дланови нису прави мушки...

     Не прође дуго време, а снага ми се врати... Изнова сам за двојицу могла да натоварим...

     Кад то свекрва виде, скола ме к’о стршљен да јој кажем од чег ми се здравље поврну. Реко’ јој од чај што ми га мајка послала... А од њег ни лизнула нисам...

     Направи се она болесна, па ми заиска да јој дам од онај мој чај, а ја не смедо’ да не дам... А, вала, не смедо’ ни да јој кажем да ми се измеш’о са дивљи ђурђевак, који се под јастук меће, ал’ који не сме да се пије јер од њег се повраћа и стомак се надује... Све сам се надала да ништа неће да јој буде, ил’ да ће само малко мучнину да осети... Ал’ није било тако... Није...

     Бљувале су и ригале некол’ко дана и свекрва и она старија заова, што никад с мене није ’тела ни реч да проговори...

     Греота је, знам, ал’ ми и’ није било жао... И оне су се о мене огрешиле. Због њи’ сам чак и сврачија јаја пила само да би глад заварала...

     Тако ти, Брацко, мене Бог осуди на живот...

 

 Нада Петровић / Једна од прича из романа "Чедоморка"


Svetlana Aleksijevič - Roman "Poslednji svedoci"

 Kutija je bila taman za njega

Dunja Golubjeva - 11 godina.

Sada - muzilja.


Rat je... Treba da se ore...

Majka, sestra i brat otišli su u polje. Lan da poseju. Otišli su, a sat

kasnije, nije više prošlo, trče žene:

„Tvoje su, Dunja, streljali. Leže u polju..."

Majka je ležala na džaku, a iz džaka se prosipalo zrnevlje. Mnogo rupa

od metaka...

Ostala sam sama sa svojim malim sestrićem. Sestra se nedavno porodila,

a muž joj je bio u partizanima. E, sa tim dečakom...

Kravu ne umem da muzem. Ona riče u štali, oseća da nema više

gazdarice. Pas zavija svu noć. I krava...

Mali me gura... Traži sisu... Mleko... Setila sam se kako ga je sestra

hranila... Dam mu bradavicu, on cokće, cokće i zaspi. Mleko nemam, ali on

se umori, namuči i zaspi. Gde se prehladio? Kako se razboleo? I ja sam bila

mala, šta sam znala. Samo kašlje. Nema šta da se jede. Kravicu su odveli

policaji.

Mali je umro. Stenjao, stenjao i umro. Čujem: sve se utišalo. Podigla sam

krpe, a on leži crn, samo mu je lice ostalo čisto, belo. Lice belo, a on ceo crn.

Noć. Tama na prozorima. Kud da idem? Sačekaću jutro, da pozovem

ljude. Sedim i plačem što nikog nema u kući, čak ni tog malog dečaka.

Počelo je da se razdanjuje, stavila sam ga u kutiju... Ostala nam je dedina

kutija, u kojoj mu je stajao alat, kao pošiljka. Plašila sam se da ne naiđu

mačke ili pacovi da ga ne izgrizu. On leži onako mali, još manji nego kad je

bio živ. Umotala sam ga u čisti peškir. Lanen. I poljubila.

Kutija je bila taman za njega...



                                                                  Fotografija / Nada Petrović

Нада Петровић / Песма која то није

 Песма која то није

Написаћу песму
Која то неће бити
Утамничена
У твојим сновима
Негде између
Некуваног вина
И смежураних зрнаца грожђа
Које муљам међ длановима
Пратићу те
На изласку из кошмара
Црвеним прстима
Да ти додирнем усну
Тек негде пред зору
Опивена несаницом
Увезаћу петловима кљунове
Да те не пробуде
Док ти мамурлук
Лечим речима
Од којих песме
Најчешће полуде

Нада Петровић


Autor fotografije Dragan Petrović

Svetlana Aleksijevič


“„ U poĉetku stvori Bog nebo i zemlju...

I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veĉe i bi jutro, dan prvi.

Potom reĉe Bog: neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode...

A svod nazva Bog nebo. I bi veĉe i bi jutro, dan drugi.

Potom reĉe Bog: Neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mesto, i neka se pokaže suvo. I bi tako...

I pusti iz sebe zemlja travu, bilje, što nosi seme po svojim vrstama, i drvo, u kome je seme njegovo po njegovim vrstama...

I bi veĉe i bi jutro, dan treći...“

Šta tražim u Svetom pismu? Pitanja ili odgovore? Kakva pitanja i kakve odgovore? Koliko u ĉoveku ima ĉoveka? Jedni misle - mnogo, drugi tvrde - malo. Ispod tankog sloja kulture izviruje zver. Onda, koliko?”

                                          Svetlana Aleksijevič - "Limeni dečaci"




  

Нада Петровић / УК(о)РОВЉЕНЕ РЕЧИ

 




Буљити

„Избуљио се ко буљина на мене Милисав само зато што сам му реко да не може да прерипи залеђен поток. Ни реч није изустио, но се залетео. И ене га сад како се укочањио. Смрзли му се и скочањили и шлофијанка и шифонске гаће. Ма још нешто му се скврчило, али то није за причу. Тако ти је то кад се по мрзлину поток прескаче. А мого је, није да није, мого је...“
Шта је све Милисав мого, а није мого Радисав, не теде наглас да каже, а вала ни његова жена о то није ни зуцнула. Јес вала...
Још увек се сова у неким крајевима зове буљина због избуљених очију, отуда и речи буљав, буљавко... Поред овог назива, у неким крајевима је зову и јеј и јејина, и совуљага и хукача.
И шта да вам још кажем у вези буљити? Ништа.
Ево из места, уступачке, рипам и настављам даље, а тамо у даљини има да се упиљим у нешто ко заљубљени тетреб... Како ли се зове женка тетреба и мужјак корњаче, змије ил препелице? Можда би требало да поменем бечити, гвирити, гвиркати, зурити, звиркати, пиљити...
Поменух речи уступачке и рипање, рипање је скакање, уступачке је скакати у месту, то јест ноге додирују исту површину код искока и код доскока. Постоји и скакање из места и то је скакање у даљ, а постоји и скакутање...
Доста је било пиљења у речи, подглеткивања, провиривања, зиркања, звиркања, очијукања, кибицовања, шацовања, ждракања... време је да се дангубица скрати...
И... Кад поменух реч „Доста“, паде ми на памет, опет, како су говорили наши стари: „Никад доста док не оста“. А што се тиче дангубица, то је мала и временски ограничена дангуба, а то је оно кад се дан ни у шта изгуби, кад се доколича и ленчари.
Ајд у здравље. Остајте ми живи и здрави. И само да вам још ово кажем. Наши стари су говорили и овако: „Немој да буљиш да не постанеш буљав.“

Нада Петровић / Док има песама...

 Док има песама...

„Написао сам најлепшу песму
сад могу да умрем“
те речи прочитах на корицама свеске
која се сама листала на врху гомиле
крај контејнера из ког је извиривала
девојчица мусавог лица и бистрих очију.
Ћерка и зет писца који ни једну књигу није објавио
посртали су под новим бременом који су износили из стана.
Пас је завијао из солитера у близини, мирисала је супа,
чула се бука из аута са спуштеним кровом набилдованог
док је чекао зелено на семафору и у ритму лупкао по волану,
бака се сакрила иза платана и тихо плакала.
Нада Петровић
11. фебруар 2019. ·




Brankica Damjanović / Kad umre drag čovek



Kad umre drag čovek
Prvo zastanem
Zaledim korak
Reč i dah
Pa ćutim
Dugo
I u toj tišini
Sve nekako oživi
Šta mi je i kad
Rekao
Šta sam ja rekla njemu
Setim se svakog detalja
Iznenadi me toliko života
U meni
Kad mi jave da je neko umro
Ih, umro
Kako umro kad se sa svakom
Novom mišlju
U meni nanovo rađa
I on i sve što smo prošli
Da nije smrti
Ne bismo znali
Ni da živimo
Kad ode drag čovek znam
Nećemo više popiti kafu
Zajedno
Vrlo važno
K'o da je kafa nešto
Ja se, bre, smrti smejem
U lice
Te fore da je strašna
Neka prodaje drugom
Ja umiranje gledam
Svakoga dana
Na licima živih ljudi
U njihovim rečima i gestovima
Kad smrt dođe po svoje
Ona ponese ono što jeste njeno
Al' ostane sve važno
Pečat čoveka u vremenu
Njegova dobra dela
I ljubav onih koji ga vole
Kad smrt dođe
Ona pomogne životu
Da se seti
Svoje besmrtnosti...




Нада Петровић / Путишта и огњишта

 Putišta i ognjišta

Klajiti – klajim, klajiš, klaji - drvo koje istiha gori – koje ne bukne i u pepeo se za čas pretvori - koje ne daje mnogo vatre, ali dugo traje.
Reći će neko da je ovo lokalizam. Reći će oni koji nisu osluškivali naše stare, pre više od pola veka u selima, ili oni koji ni sada ne osluškuju šta stari govore u skoro opustelim selima do kojih ne postoji ni put, ni putišta, a uskoro neće biti ni ognjišta.
Pre nekoliko godina zapisah ove reči u svom dnevniku. Sada mi padoše na pamet, baš sada kad iznova i ispočetka krenuh da čitam knjigu Gorana Rančića koja ima naslov “Ognjišta i putišta”.
Retke su knjige koje čitam po nekoliko puta. Najčešće su to one koje su sačuvale naš stari govor, onaj koji je na izdisaju pred globalizacijom. Iz ove knjige mogu da oslušnu i spoznaju prastare naše reči čak i oni koji su ceo život proveli na kaldrmi i koji nisu imali prilike u živom govoru da ih čuju. Goran je svaku reč, za koju je verovao da će biti nepoznata čitaocima, napisao objašnjenje.
U prvom čitanju priča sam samo pratila radnju, svakodnevnu radost i muku onih koji su skrajnuti i nevidljivi na medijskom nebu Srbije. Za to prvo čitanje mi nisu bile potrebne fusnote sa objašnjenjima i pojašnjenjima reči, a sada, u drugom čitanju, čitajući reč po reč, do zadnje reči, sebe proveravam da li iste reči sa istim značenjem pamtim, da se i u Šumadiji tako govorilo… Čitam sa tugom zašto smo ovo govorno blago prekrili trinjom tuđica i skraćenica, i sa radošću da još postoje oni koji ga pamte i govore.
Nada Petrović
05. 02. 2025.



Svetlana Aleksijevič - Delić knjige "Limeni dečaci"

 Ujutru se probudiš i srećan si ako se ne sećaš snova. Nikom ne prepriĉavam svoje snove, ali mi se oni vraćaju... Sve jedni te isti snovi...

Ja, kao spavam i vidim veliko more ljudi... Svi ispred naše kuće... Osvrćem se, tesno mi je, ali iz nekog razloga ne mogu da ustanem. U tom trenutku shvatam da leţim u sanduku... Sanduk je drven, nije optoĉen limom. Toga se dobro sećam... Ali, ţiv sam, shvatam da sam ţiv, ipak leţim u sanduku. Otvaraju se vrata, svi izlaze na put, i mene iznose na put. Masa ljudi, svima na licima tuga i još neko tajno ushićenje... Meni neshvatljivo... Šta se desilo? Zašto sam u sanduku? Odjednom se povorka zaustavlja, ĉujem neko govori: „Dajte ĉekić.“ Tu me ozari misao: ovo je san...

Opet neko ponavlja: „Dajte ĉekić“... Kao na javi i kao u snu... I treći put neko govori: „Dajte ĉekić.“ Ĉujem kako udara poklopac, lupa ĉekić, jedan ekser mi se zariva u prst. Udaram o poklopac glavom, nogama, zamahnem i poklopac odleti, padne. Ljudi gledaju - diţem se, uspravio sam se do pojasa. Hteo bih da viĉem: boli me, zašto me zakivate ekserima, ne mogu tamo da dišem. Oni plaĉu, ali meni ništa ne govore... Svi su kao nemi... Na licima ushićenje, ushićenje tajno... Nevidljivo... A ja ga vidim... Uoĉavam ga... Ne znam, kao da priĉam s njima da bi me ĉuli. Ĉini mi se da viĉem, a usta su mi stisnuta, ne mogu da ih otvorim. Onda legnem natrag u sanduk. Leţim i mislim: oni ţele da umrem, moţda sam stvarno umro, i treba da ćutim. Neko opet govori: „Dajte ĉekić...“

Svetlana Aleksijevič - Delić knjige "Limeni dečaci"





Нада Петровић / Пред вратима

                   Пред вратима

 

Човек се навикне на самоћу,

шта ће, мора, не иде се жив у гроб,

ал’ на стра’  се дуго привикава и никако

да га одбаци, да одрвени, да се сроди са њим.

 

Куд год крене он га прати, шуња се, њуши трагове,

откуд год да се врати, осети да му је запишао прагове,

оставио сугребе преко којих се не може,

ушао међ зидове, разапео замке, распретао огњиште,

утулио жишке и зимоћу спремио за дланове,

за груди у којима срце трепери

ко лист на скршеној грани,

за ћутање.

 

За ћутање коме нема почетак нит крај,

које само себе калеми, воском залива,

исцепканим сећањима утеже.

 

Стра` да може да буде још горе и теже.

А где ћеш теже од овог курјака што пред вратима

сутрашњег дана режи, због ког опустеше обори

и село оста  на једну живуљку, ни живу ни мртву,

која пали свеће за оне којих више нема,

а који су знали да смехом страх разрну.

 

Где ћеш теже од опустелог села

у ком једино са сенком проговорим?!

 


                                       Песма и фотографија - аутор Нада Петровић

Душан Ђорђевић – Тиховање

 Душан Ђорђевић – Тиховање – поезија

Тиховањем се исцељује душа. То је самосабрање у тишини и смирају срца. Пут ка себи у себи и ка створитељу у себи. Овако ја разумем реч тиховање.
Некада давно записах цитат: „„Zapečati svoja čula bezmolvijem i budi sudija pomislima koje napadaju tvoje srce", речи св. Таласија. ( Безмолвије је синоним за тиховање, а и једна и друга реч могу да се нађу у „религијској пракси православног хришчанства“, како се у неким речницима може прочитати.)
Књига „Тиховање“ Душана Ђорђевића ми је поново у рукама. Прочитам песму- две у тишини. Понекад ми се учини да упадам у сан, други пут да се будим.
Кад поменух буђење, ево једне Душанове песме која носи баш тај назив:
Буђење
Растанак
и
Одлазак у стварност
Бол
Или чекање новог сна
С тобом.
Сагледавајући ову песму, због једне једине речи и једног јединог слова којим започиње реч, као да видим песника у сталној борби између јаве и сна, између оновременог и ововременог, између тренутка у коме јесте и у коме се уједно губи и нестаје.
Да је написао „С Тобом“ не би било те клацкалице и те борбе, али пошто стих гласи „ С тобом“, значи, обраћа се неком блиском, овоземаљском, некоме због ког се удаљује од тиховања што му причињава бол, а уједно га радује зато што може тај одлазак да буде „чекање новог сна“. А чекање тог сна није враћање у тиховање него урањање у сан на јави, или увлачење јаве у сан.
Овако данас разумем ову песму. Неко следеће исчитавање донеће неку нову мисао и неко ново осећање.
И да не улазим у дубљу анализу песме, пошто свака анализа разоткрива онога ко је писао, његову песму коју је написао, али и онога ко анализира, остављам другима који песму прочитају да пронађу свој угао испитивања и преиспитивања.
Нада Петровић
23. 01. 2024.



Nada Petrović / Teorija zavere?

  Još jedna teorija zavere?                                                          Aleksinac 1999. slika sa neta Nekoliko puta do sada sam...