Staviću sve na svoje mesto –
knjige, slike, tvoje sitnice
u fioci poređati nanovo.
Prozor zaglaviti
da se ne zatvori –
ptice su stigle!
Uneću rublje, da ne pokisne –
može i kiša da svrati;
stolice namestiti oko praznog
stola.
Ostaviću svetlo,
vrata otključati.
Sve će biti kao da je neko tu.
Spustiću glavu na jastuk –
i za tren osedeti.
A, ti, ako slučajno svratiš –
ne budi me.
Sećaj se,
da ti ne bude žao
što si otišao rano,
što te odavno ovde nema.
Vidiš – sve bi bilo isto!
Vrati se tiho i
ne zatvaraj prozor.
Jasna Đurđić
Тако ти мене Бог осуди
на живот...
Таман
се некако привико’ на муку, к’о на уски опанци, кад навали глад. Тешко немање
за сви. За понеки више, за понеки мање...
За њи’
има. Не много, ал’ има. А мени шта остане и кад остане... Кад пођем у њиву
лебац још није печен. Док се вратим из њиву лебац већ поједен...
Црева
ми се у чвор почела да везују. Кад би нешто у уста ставила, од болови не би
могла да се исправим... И некако лакше ми било да радим кад сам гладна...
Не
потраја дуго, а ја поче да се заносим и падам од малаксалос’, и све мањи терет
сам могла да понесем... Избише ми неки црни клобуци испод очи и поче некако из
дубину да кашљем. Једном чу свекрву како комшики преко плот говори:
“Јефтичарка... Све ће нас у постељу... И отац јој исти таки био. Имала од
ког... Заноси се к’о метиљава овца... Ма, то треба к’о шугаво куче са колац...
А онај мој млитавко је за сина доведе... И сад се ућут’о к’о миш у жито...”
Пуче
прича како сам много поболела... Бегали од мене и они што су једва ноге
вукли... А ја све видим. И све чујем. Чак и оно што се од мене крије...
Прође
тако неко време... Из дан у дан терет ми додају, а ’рану смањују... Ни да се
живи, ни да се мре... И ко зна докле би тако да се ја не досети’. Поче’ од
јагњићи и јарићи млеко да крадем, овце и козе да сисам... Из њива кромпир да
вадим и млад кукуруз да берем... И шибице да крадем, дрвце по дрвце. Било ме
стра’ да и то броје... А ватру сам увек ложила на скровито место и пепео са
земљу засипала...
Тако
сам ти ја глад са свашта затрпавала. Са дивље купине, малине, боровињке, младу
мрезгу од храстово дрво, печурке које могу живе да се једу... А некад и неког
дивљег зеца ил’ голуба на омчицу уватим па испечем... Ал’ понајвише, све ми се
чини, снагу ми поврати дивљи мед...
Код
кућу више нисам ни кашику ни леба у руке ’ватала... У почетку им то беше мило,
видим ја... Само ме она млада заова болећиво гледала и крадом ми, од оно што је
за себе крала, давала...
Румен
ми се у образи поврну... Јелеци се са груди попунише. За пуне шаке и’ имало, а
још и да и’ претекне ако дланови нису прави мушки...
Не
прође дуго време, а снага ми се врати... Изнова сам за двојицу могла да
натоварим...
Кад то
свекрва виде, скола ме к’о стршљен да јој кажем од чег ми се здравље поврну.
Реко’ јој од чај што ми га мајка послала... А од њег ни лизнула нисам...
Направи се она болесна, па ми заиска да јој дам од онај мој чај, а ја не
смедо’ да не дам... А, вала, не смедо’ ни да јој кажем да ми се измеш’о са
дивљи ђурђевак, који се под јастук меће, ал’ који не сме да се пије јер од њег
се повраћа и стомак се надује... Све сам се надала да ништа неће да јој буде,
ил’ да ће само малко мучнину да осети... Ал’ није било тако... Није...
Бљувале су и ригале некол’ко дана и свекрва и она старија заова, што
никад с мене није ’тела ни реч да проговори...
Греота
је, знам, ал’ ми и’ није било жао... И оне су се о мене огрешиле. Због њи’ сам
чак и сврачија јаја пила само да би глад заварала...
Тако
ти, Брацко, мене Бог осуди на живот...
Нада Петровић / Једна од прича из романа "Чедоморка"
Dunja Golubjeva - 11 godina.
Sada - muzilja.
Rat je... Treba da se ore...
Majka, sestra i brat otišli su u polje. Lan da poseju. Otišli su, a sat
kasnije, nije više prošlo, trče žene:
„Tvoje su, Dunja, streljali. Leže u polju..."
Majka je ležala na džaku, a iz džaka se prosipalo zrnevlje. Mnogo rupa
od metaka...
Ostala sam sama sa svojim malim sestrićem. Sestra se nedavno porodila,
a muž joj je bio u partizanima. E, sa tim dečakom...
Kravu ne umem da muzem. Ona riče u štali, oseća da nema više
gazdarice. Pas zavija svu noć. I krava...
Mali me gura... Traži sisu... Mleko... Setila sam se kako ga je sestra
hranila... Dam mu bradavicu, on cokće, cokće i zaspi. Mleko nemam, ali on
se umori, namuči i zaspi. Gde se prehladio? Kako se razboleo? I ja sam bila
mala, šta sam znala. Samo kašlje. Nema šta da se jede. Kravicu su odveli
policaji.
Mali je umro. Stenjao, stenjao i umro. Čujem: sve se utišalo. Podigla sam
krpe, a on leži crn, samo mu je lice ostalo čisto, belo. Lice belo, a on ceo crn.
Noć. Tama na prozorima. Kud da idem? Sačekaću jutro, da pozovem
ljude. Sedim i plačem što nikog nema u kući, čak ni tog malog dečaka.
Počelo je da se razdanjuje, stavila sam ga u kutiju... Ostala nam je dedina
kutija, u kojoj mu je stajao alat, kao pošiljka. Plašila sam se da ne naiđu
mačke ili pacovi da ga ne izgrizu. On leži onako mali, još manji nego kad je
bio živ. Umotala sam ga u čisti peškir. Lanen. I poljubila.
Kutija je bila taman za njega...
Još jedna teorija zavere? Aleksinac 1999. slika sa neta Nekoliko puta do sada sam...
