Nada Petrović / Za laku noć

 Za laku noć

Laku noć dragi... Laku noć draga...

Neko mi reče da tu oko nas preko dvesta hiljada dece gladno...

Ne misli o tome, vreme je da se spava...

Laku noć dragi... Laku noć draga...

Negde sam pročitala da Nole ne jede meso...

Ne misli o tome, boleće te glava...

Laku noć dragi... Laku noć draga...

Jesi li li čula da su i u Siriji civile bombardovali?

Daleko od očiju daleko od srca, laku noć dragi...

Čula sam da nam umiru sela i odlaze mladi ljudi.

Ne brini, vratiće se i oni da umru ovde, laku noć draga...

Pominju da kancer hara, da smo prvaci po umiranju,

pominju da smo i po samoubistvima na pročelju.

Ne misli o tome, kupiću ti, kupiću ti, kupiću ti sve.

Ali to sve je opet manje od onoga što želim,

ma dobro, slikaćemo se ispred postera Tunisa,

katakombi, piramida, pored kamila,

stavićeš sve to na fejs

i ti ćeš staviti na fejs..

O jes...

Laku noć draga, laku noć dragi...

Nada Petrović

Нада Петровић / ЛЕВАК ЖИВОТА

 ЛЕВАК ЖИВОТА

Из овог круга

излаза нема,

омча што стеже

и рађа сан,

понирем кроз себе

и стеге вечне,

на врху прстију

невидљив дан.

Ноктима скидам

креч са лица,

фреска је ово

а испод гар,

бездан што рађа

измаглица,

белег под грлом

ствара сам.

Из овог круга

путеви воде

у понор ока

и муљ туђе злобе,

а испод речи немуште

одзвањају кроз шупља ребра

док се вене дробе.

Дотакнем ли дно

тек сам на почетку,

ко пешчаник неко изокрене

па што горе би

сад је доле

у новом кругу

зароби мене.

Нада Петровић

Збирка Додири (1995)

Нада Петровић / „Ја дођо!”

Први додир, ко жишка, опече ме. Идемо раме уз раме, а мени се врти у памет. Из недра жега ми избија и меша се са његов зној. А жедна сам, из кравље штрапке би воду пила, само да је има...

Осети да се заносим, смрачи ми се пред очи. Пала би да ме његова рука не придржа. Пођосмо још неколко корака. Отежале ми ноге, ко да су од олово. Сустижу нас и престижу. Остасмо задњи у колону. Он осети како ме издаје снага и подувати ме под мишку и са другу руку. С прсти ми груди додирну. Одмако се малко. Удари ме јара, па онда неки ладан зној.

Видо како се и он трже. Руку не пушта. Ко да су прсти срасли са моју мишку. Наједаред се укопа. Стаде у место. Стадо и ја.

Тек кад поодмакоше сви, ја видо да се нико и не осврће на нас. Тад се његов знојави длан још јаче слепи за моју мишку и повуче ме у страну. Чим нас прво лишће заклони од пут, подиже ме са обе руке у наручје, ко да сам перце, и унесе дубље у шуму. Кад се измешасмо са дрвеће, ја на жеђ заборави. Крену ми лепљива водица на уста. А она врелина од малопре постаде јара, ко да ми кроз вене растопљен восак тече. Изгуби ваздух, па поче да зевам и да га ватам ко риба избачена у плићак.

Он теде нешто да каже, али му се глас прекину. Чу само како изговара: “Ја дођо!” док ми дланом стеже мишку. Толко ме јако стисну да се прсти усликаше. Јако, али ме ништа не заболе. Не знам што... А онда ме наједаред пусти, одмаче се од мене, па поче да ме загледа... Да ме обрће у круг и пипка. Ко да не верује, ко да проверава нисам ли привид. И опет теде нешто да каже и опет само рече „Ја дођо!” и ништа више.

Тек тад чу воду како негде близу жубори. Поврну ми се жеђ. Ко да је знао шта мислим, пружи ми руку и поведе ме дубље у шуму, до онај извор за који ми причали да постоји и да око њег виле коло воде, али са који ја никад жеђ не угасих. Нисам смела иако сам знала где је. Плашила сам се од виле и од вилењаци. Од малена сам слушала како онај који види вилино коло ослепи, оглуви и омутави.

Кад приђосмо уз кладенац ја скупи обе шаке да заватим воду, али је до уста не донесо. Прсти ми ко напукла чинија. Исцуре све. Пружи руке опет и осети његове дланове где се подмичу под моји. Стајао је иза мене и с обе руке ме обгрлио. Осетила сам како му срце удара по моја леђа, ко да оће да ускочи у моје груди.

Шта је било даље, не могу пред тебе да причам... Није ред. Брат си ми. А и да ниси опет не би могла. Стид ми не да... Да причам не могу, али да се сећам, то нико не може да ми забрани. И сад кад ми се све то поврне буде ми некако топло око срце.

Нада Петровић - Делић романа "Чедоморка"

Драган Петровић је аутор фотографије

Nada Petrović / Hronologija sna

 Hronologija snova

Prvim željama zapisanim na nekoliko dvolisnica

koje su istrgnute iz sveske sa velikim i malim linijama

potpaljena je lomača jednog decembarskog jutra

koje se u sećanju ničim ne razlikuje od ovog

kroz koje sada prolazim.

Nove želje su se rađale i umirale

pre nego što im je bila zavezana pupčana vrpca u danima

koji su svi do jednog bili slični ovom današnjem, zimogrožljivom,

u kom tražim nadanja koja su izgubljena na proputovanjima

iz jedne u drugu gluvu sobu.

Kasnije, mnogo kasnije, naučila sam da ispisujem snove

nevidljim mastilom na nevidljivom pergamentu magle

od koje nije mogao da se razdvoji sever od juga, istok od zapada,

gde mi je bilo svejedno kuda ću da krenem, samo da ne budem u danu

koji beskonačno dugo traje i nigde ne završava.

Evo i jutros, po navici, uz prvu jutrarnju kafu, dobro ušuškana dimom,

pre pogleda na ogledalo u kom su zarobljeni svi prošli i budući strahovi

nižem slova i slogove na ogrlicu dana u pokušaju da se setim svih želja

koje treba da spakujem pre putovanja u praznu Pandorinu kutiju

koju su mi dobacili Igrači Velikih Partija u danu kada su razapinjali šatore

u svakom ćor sokaku, na tragu kroz polja strnjike, na svakoj pešačkoj stazi,

na vijaduktima, mostovima, u tunelima, u zatvorenim bioskopima,

u zakatančenim muzejima, na spaljenim jevanđeljima, na glavnim trgovima,

u izgubljenim danima i godinama, u nadanjima, u snovima i željama,

u zimogrožljivom decembarskom jutru koje se svakog bogovetnog dana

u godini rasprskava pred mojim očima kao precvala kupola maslačka,

koji sam sebe zasađuje, u pokušaje da zapišem želje za kusure dana,

(te talire, cekine, dinare, krajcare...) koji su mi preostali nakon plaćanja
svih uzaludnih napora da na karti zaborava pronađem izgubljeni zavičaj.

Napomena: Fotografija je pokupljena sa interneta, nije bilo imena autora

Autor pesme Nada Petrović

16. 12. 2016.

Нада Петровић / Саопштење кућног савета бр1.

 Јутрос је у мојој кући заседао кућни савет. Иако су сви чланови заједнице били уредно позвани од господина Мачка, само смо се он и ја појавили.

( Сумњам да је позиве уручио свима, господар мојих живаца)

Након дуге дискусије, давање аргумената и против аргумената, дошли смо до заједничког закључка....

Кад кажем заједничког закључа, морам да кажем да је гласање било јавно и да је резултат 1:1... 

Кад кажем заједничког закључка, морам и ово да додам, да је он држао оловку и показивао ми члан закона Шпаније који дословце гласи овако: „„U slučaju da je ozljeda kućnog ljubimca rezultirala smrću ili ozbiljnim narušavanjem fizičkog ili psihičkog zdravlja ... imaju pravo na naknadu nanesene moralne štete,”...

И још ми помену да су у тој земљи мачке третиране као чланови породице још од краја 2021. и да смо ми на путу ка Јевропи обавезни да се законски усагласимо...

И за крај издекламова и то да ће скидање њему најдражих лоптица, које стоје на задњем делу тела, нанети и психичку и физичку бол и да ће законски тражити да будем скинута са списка станара ако ми случајно још једном падне на памет да о томе дискутујемо.

Плус, преко свега тога је наредио да напишем текст којим се изјашњавам по питању његове кастрације...

Напомена: Након што сам написала он је пажљиво прегледао, неколико пута преправљао, и на крају дао дозволу да објавим званично саопштење.

Када сам му рекла да се ја са тим не слажем, одузео ми је право вета, и окренуо ми леђа и реп.

Навалило око 5% жена да мом мачку сечем лоптице да ме не би будио. Јест вала, кажем жена јер ни један се једини мушкарац није јавио да ми предложи да га водим код ветеринара да би од њега направила чувара харема то јест евнуха.

А ако бих и савладала то што ми је жао, и то што не могу, и то што је греота здраво и право под нож... ако бих све то заборавила па то што ми ич није мерак одрадила, па ми се после осладило... многи би се у комшилуку штрецнули.

На пример онај што у пола шест ујутру укључи тример па вркља и лево и десно до 7, а онда се врати у кревет и спава до подне.

Или онај што у мртви ноћни час пусти Карлеушу, па се преко девет гора и вода чује...

А не би мимоишло ни оног што... ни оног што... ни оног што...

Ма сакупило би се ту да раде хирурзи неколико турнус смена заредом...

Али не... Нећемо тако...

Почели Кинези да праве чарапе са лоптицама, па коме је хоби кастрирање мачкова, нека купи неколико десетина пара...

Нећу бре... Алиментацију за мог црног мачка ћу да плаћам, узећу и свако његово црно маче, без проблема, али да од оваквог репатог мушкарчине и лепотана правим пекмезу, не долази у обзир...

У ствари, пошто је ово једини црни мачак у целој улици, отворићу обданиште за црне мачиће... 

 ПС. Саопштење чека преглед госпосина Мачка и одобрење.

Мој потпис није много битан (тако ми је рекао) и довољно је само да парафнем. 

 

 

 

 

Nada Petrović / Treće zlo - domaći pingvini

                     

                      Pre nekoliko godina upoznala sam devojku koja je često govorila: “Šta mene                     snađe”. Bilo da je dobro, bilo da je loše “Šta mene snađe”.

Do sada sam joj zaboravila ima, ali je se juče setih, baš u trenutku kada sam i sama progovorila “Šta mene snađe”.

Taman sam lepo sredila život, tako da sam mogla da odem gde sam htela, da se zadržim tamo dokle mi se prohte, da legnem kad mi je volja, da ustanem kad sam naspavana… Tako bilo do pre nekoliko dana, a danas…

Evo me, sa očima lemura u doba parenja, teturam se po dvorištu i već stoti put ponavljam – Šta mene snađe.

Imala sam mačka, lepog, velikog, crnog, normalnog… Februar mu došao dva meseca pre vremena, pa poludeo.

Došla mi je bela kuca- lajavica, ničem izazvana ispred ulazna vrata, i odmah mi stavila na znanje da nema šanse da ode na drugo mesto, makar je ja i u naručju odnela.

Mačak izađe uveče napolje, nakratko, ali to se oduži do sutrašnjeg dana. Džigericu da mu daš ne sme da prođe pored Beki-Beke, pa se smrzava negde sakrivena do zore.

U zoru jadničak nekoliko puta pokuša da se dokopa fotelje u sobi, ali to izazove takvu histeriju kod malog od palube ulaznih vrata, da svi u komšiluku popale svetla i krenu sa psovkom.

Taman počeh da se navikavamo i mačak i ja, da se penjem po krovovima i zavlačim po tavanima pomoćnih zgrada, da ga hvatam i u naručje unosim u kuću… Tako sam imala mira bar da dva-tri sata preko dana dremnem, ali dva zla nikad ne idu sami, uvek im se treće pridruži…

Eto mi drage gošće u dvorište. Obradovah se sve dok nisam videla da gošća, kao poklon, donosi 9 indijskih patki – trkačica.

Joj majko moja, šta mene snađe – rekoh samoj sebi…

E sad da se vratim onome što sam mogla da idem gde god sam htela i da se zadržim koliko mi je volja… Nisam nigde išla, ali mi je prijalo osećanje da imam slobodu izbora… A sad… Sad mogu da biram dal ću da kukam zbog mačka, zbog kuce ili zbog svih devet domaćih pingvina…

Majko moja šta će mene sve da snađe…

 

Nada Petrović / Treba goli život spašavati

                    Ni noćas nisam spavala ko čovek. Treću noć zaredom. Kad se sve ukupno sabere             glava na jastuku mi je bila manje od šest sati za tri dana. Ako me moji kućni ljubimci                           ubiju, biće to idealan zločin, bez dokaza, bez svedoka, bez motiva. 

Moj crni mačak je navikao da mi zimi spava kraj nogu i da u vreme prvih petlova, a to je otprilike tri sata nakon ponoći, izađe kroz prozor i nakon desetak minuta da se vrati.

Lako je bilo letos i jesenas, dok je dremao na fotelji i kad su stalno bili otvoreni prozori, ali sada to je nemoguća misija. Ispod prozora, od pre tri dana, ga čeka pridošlica koja mačke izgleda da ni na slici ne voli.

Kad pomenuh mačka, šta se to sa mačkama dešava poslednjih desetak godina. Ranije se znalo da mačke polude u februaru, a sad… Izgleda da se lude rađaju.

Eno ga gde frkće, reži ko kuče, ‘oće da ujeda. Ma to bih i podnela bez problema, ali da na svakih pola sata hoće da izađe napolje i ubrzo uđe… Uhvatio ga neizdrž ili prostatitis, treće nema. U stvari ima. On smišlja način kako da me ubije.

Sinoć je izašao napolje i nije se vratio dok sam ga čekala. Noćas je nekoliko puta pokušavao da priđe kući, ali nije smeo. Kada bih izašla da ga unesem u toplo, skrivao se i nije se javljao.

Pomenuh li pridošlicu? Pomenuh! Ma koja pridošlica, ponaša se kao da je moje dvorište njegova teritorija oduvek. I ne samo to, vrti se ko propeler i zakera kao da je upravo ušla u pubertet ili klimaks. To preko dana trči ko da vežba za olimpijadu, noću laje ko da ima megafon ugrađen međ’ obrazima, maše repom ko lopatice ventilatora. Zlonamernici bi rekli da mi nije u dvorište ušla najveselija kuca koja na celom belom svetu postoji, nego lajavi krelac.

Ako se nastavi ovakvo i ovoliko zlostavljanje meni života više u mojoj kući nema. Treba bežati glavom bez obzira i goli život spašavati.

 Znam. Odseliću se pre nego što me ubiju nespavanjem. To znam, ali nije mi jasno zašto me mrze kad ih baš volim.

Nego, pada mi nešto na pamet - Da li postoji neki zakon koji štiti ljude od kućnih ljubimaca? Ako postoji da idem odmah i da ih prijavim.

 

 

 

 

 

 

 

 

Nada Petrović / Učim umeće malih koraka

 Од пре два дана имам личног чувара улазних врата. Ушла је бела девојчица са црним ушима и пегицама у двориште, легла на отирач и почела да брани своју територију.

Збунило ме је то што се одмах понашала као да је од како зна за себе ово њен дом. У року од неколико сати разјурила је све мачке луталице које су малтретирале мог господара - црног мачка.

Данас се девојка већ одазива на звиждук и име које сам јој наденула. Попишки се од радости када ме види.

Не излази из дворишта и јавља ако мисли да је нешто сумњиво на видику.

Не улази у кућу иако су врата отворена.

Изгледа да покушава да ме припитоми и усвоји.

Све би било идеално када би мој црни мачак смео из куће да изађе поради себе, како су наши стари говорили; и када би смео да се врати када се олакша.

Још увек покушавам да сазнам чија је девојчица. Нема трагова огрлице, нико је није видео да нашом улицом лута, иако се ту врзмају и кусе и репате луталице.

Сачекаћу још неколико дана пре него што се предам и постанем њен најбољи пријатељ.

Још увек ми мој најбољи пас на свету- Жиле - много недостаје, иако је прошло скоро 6 месеци откако је на мом длану последњи дах испустио.

Нисам планирала да тако брзо имам другог пса, али... Како овој маленој да кажем: „Иди“, кад изгледа да нема где да оде? Како да је оставим без хране, воде и склоништа када ће убрзо дуга и хладна зима? Како да је осудим на сигурну смрт?

Не. Ја то не могу. Не бих могла ни да је најружнији пас на свету, а камоли што је овако умиљата... А, сем тога, стари су говорили: „Када ти у двориште уђе бела мачка или бели пас, не треба их терати. Такве животиње увек у дом донесу срећу“.

И тако... Остају два проблема:

1) Како црног мачка и белу куцу научити да живе у миру.

2) Кад купити огрлицу и на капију ставити натпис: „Пас и мачка су мирољубиви, газдарица уједа“.

Док учим умеће малих корака сећам се молитве аутора "Малог принца"

- Antoine de Saint-Exupéry-

“Bože, ne molim se za čuda i vizije, samo tražim snagu za svoje dane. Nauči me umjetnosti sitnih koraka.
Učini me pametnim i snalažljivim, tako da mogu da dođem do važnih otkrića i iskustava u raznolikim danima.
Pomozi mi da koristim svoje vrjeme bolje. Pokaži mi kako da prosuđujem da li je nešto važno ili ne.
Molim se za moć discipline i umerenosti, ne samo da bih išao kroz svoj život, već da bih živio razumno i da bih mogao da posmatram neočekivana zadovoljstva i dostignuća.
Čuvaj me od naivnog verovanja da sve u životu mora da ide glatko. Daj mi trezveno priznanje da su nam teškoće, neuspjesi i promašaji dati od života samog da bi nas učinio zrelim i odraslim ljudima.
Pošalji mi pravu osobu u pravo vrjeme, koja će imati dovoljno hrabrosti i ljubavi da upotpuni istinu!
Znam da se mnogi problemi rešavaju sami od sebe, pa te molim da me naučiš strpljenju.
Znaš koliko su nam potrebna prijateljstva. Učini me vrednim tih najlepših, najtežih, najrizičnijih i najlomljivijih darova života.
Daj mi dovoljno mašte da bih mogao da je delim sa nekim, na pravom mjestu, u pravo vreme, rečima ili tišinom.
Poštedi me straha od onog što (mi) nedostaje u životu.
Nemoj mi dati stvari koje želim, već stvari koje su mi potrebne.
Nauči me umetnosti sitnih koraka!”

Nada Petrović