Нада Петровић / Вучји сугреб

 

Испуцалој земљи не треба плаха киша, она која суне као да је неко баца из ведра, па само олиже врхове сасушених трава и оде даље. Потребна је сипећа, која ромиња, чију сваку кап земља у себе прима, која продире дубоко, до корена биљака, која буди жедне биљке на умору...

Исписујем ове речи загледајући фотографију коју сам прекјуче убацила у албум свакодневља.

Напољу је мутно небо, као да ће киша, а неће. Од прекјуче до данас скоро да није ни заросила, а некмоли натопила.

И одједном, стајем са писањем, свесна да се многе речи из записа губе и нестају.

Плаха киша, киша која суне, ведро, сипећа киша, киша која ромиња, жедне  биљке на умору, киша која зароси, киша која натапа...

Одустајем од бележења у дневник. Настављам да сређујем рукописе од раније. У једном старом роковнику налазим лист из новина. 

Читам песму коју си ми некада давно објавили и питам се колико би је сада читаоци разумели. Да ли ће ускоро требати речник младима да би могли свој сопствени језик да разумеју?

 

Четвртак 12. јун 2003, - Свет књиге – Борба

 

Нада Петровић / Вучји сугреб

 

Зло ми ти зло

без зла горе

у гори леденој

у гори без извора

без понора

без лека

ни јека

ни одјека

без мириса и мира

 

Добро ми ти добро

добрим узвраћено

уз дар

и уздарје

уз хлеб

и проја и погача

 

Добро ми ти зло

на добро враћено

да ми хроми

вук прохода

и слепа

вучица прогледа

да ми станац

камен стане

 

И добро и зло

злопогледом вреба

стојим сама

на раскршћу

вучјих сугреба.

АКЦИЈА

 

Нада Петровић / Карта у једном правцу

 КАРТА У ЈЕДНОМ ПРАВЦУ

 

 

Пре него што сам примакао мобилни уву погледао сам на сат. Нисам спавао ни десетак минута, прво што ми је то пало на памет, а друго, која ли то будала зове један сат након поноћи. Број ми је непознат... позивни је из Србије.

Нађа се на утишану звоњаву телефона мало протегла и наставила да спава. Рука јој је и даље мирно лежала преко мојих голих груди. Плава, дуга коса јој је прекрила цело лице. Знао сам да се у сну пући. Увек су јој усне напућене на исти начин као када маже кармин, увек када је ухвати јак сан, а увек је чврсто спавала након вечери као што нам је била ова наша, вечерас.

Крља је опет пијан и опет је заборавио разлику од три сата колико је тамо и овде и опет ће о свему и свачему да меље, мисли су се кокичале у мојој глави, чим сам му чуо глас. Прошли пут сам чврсто одлучио да то буде последњи пут... да више нећу да му дозволим да…  Али нешто ме је у његовом гласу лецнуло пре него што сам га замало отерао у материну. 

У почетку нисам схватио шта је то нешто, а онда ми је синуло, па он, када је пијан и када пева, никад не муца, а сада су му речи биле искидане, по неколико пута запињале код сваког слога. Једино што сам разумео је Вањино име. Никада ми је није поменуо од како сам из Србије отишао. Говорио је о свему и свачему, али о њој никада ни речи. Добро је  знао да би ме то наљутило, а то му не би било у интересу. Очекивао је да ћу и за њега да нађем посао у Москви. Узалуд је очекивао…

 „Стани!“, рекао сам мало гласније. И наставио мало тишим гласом да Нађу не пробудим. „Где си запео? Понови“, наставио сам, тешком муком успевајући да исконтролишем глас и осећања. Поновио је: „Вање више нема. Малочас сам чуо. Сахранили је пре три недеље. Не знам детаље, кад сазнам јавићу ти.“

Ћутао сам. И он је ћутао. Вероватно је то трајало минут или два, али је мени личило на вечност.  Чуо сам га како се искашљава, желећи да ми скрене пажњу, па онда је питао да ли сам још увек ту.  Када није добио одговор, прекинуо је везу.

Благо сам склонио Нађину руку и полако се извукао из загрљаја њених ногу. Нисам знао да ли и даље спава или се само прави. Никада нисам био сигуран ниједна жена шта осећа или зашто нешто ради. Једино сам Вању разумео. Разумео, све до сада.

Облачио сам се механички, механички сам ставио џезву на ринглу, механички запалио цигарету док сам седао на расклиману столицу прекривену дречавом седалицом са ресама. Ништа нисам мислио, ништа осећао. Једино ми је било важно да попијем неколико гутљаја кафе, да се разборавим.

Моја Вања је значи, отишла. Будала. Увек је била будала. Чак и онда када је пристала да буде са мном. Она, најлепша жена у граду... слободна... ја ожењен. Она која ме је увек чекала. Која је била срећна само на трен да ме види. Моја Вања, због које сам хтео и децу и жену да оставим, али која то није дала. Вања, која је говорила да су моја деца важнија од наших осећања. Да су деца битнија од било чијих осећања.

Моја Вања која је наставила да ме воли чак и онда када сам отишао, када сам престао да је зовем, када бих јој само реч-две рекао и то онда када би она позвала. Она која је све ређе звала. Тек сада ми пада на памет да вероватно није имала пара да уплати допуну за мобилни. Моја Вања која последњих две-три године није имала посао и која није хтела то да ми каже, вероватно да ме не секира или можда из поноса. Знао сам за тај Вањин проблем још прошле године. Сазнао за њега од заједничких познаника... Срели смо се случајно убрзо након што су дошли овде, на грађевини да раде. Када су ми рекли нисам реаговао. Касније је ни једном нисам питао од чега живи. Знао сам да је јака, веровао да ће да се и без мене снађе. Тек сада ми је пало на памет да она нигде никог сем мене није имала... ни пре ни после. У то сам по цену живота био сигуран. Моја Вања која је све из куће продала што се продати могло када сам кренуо овамо, да би ја имао, да не трпим.

 „Вратићеш ми кад се снађеш“, само је то рекла и ништа више. Тада сам је јако загрлио и прошаптао јој на уво: „Нећу да ти вратим. Добићеш карту у једном правцу. Ако буде среће да се снађем. Ти за то време буди добра.“ Ништа није проговорила, само је доњу усну загризла. Посматрала ме као да ме први пут види. Знао сам да је нешто мучи. Нисам питао шта.  

Ја сам обична ништарија која је увек бежала од проблема. Од проблема и од жена. А тада, тада сам побегао и од ње и од оне моје венчане која ме је код куће чекала са рачунима, са обавезама, са питањима, отромбољена и вечно нарогушена, оне која је једино бринула да њој довољно пара оставим.

Нисам осетио када је Нађа устала, нити када се обукла. Пришла ми је и пољубила ме у раме, завукла руку у џеп сакоа који је висио на чивилуку крај улазних врата, из новчаника извукла једну од крупнијих новчаница и по већ устаљеној навици, без речи, изашла у ноћ.  

Руке су почеле да ми се тресу док сам другу кафу закувавао, постајући свестан да је кривица моја. Да би све било другачије само да сам карту у једном правцу послао. А ја? Ја јој ни рођендан нисам честитао. Кад оно беше? Аха... Знам. Пре двадесетак дана. Па она је... Она је... Она је на свој рођендан...

Последњих тридесет година, од онда када ми је мајка лежала на рукама док сам јој очи затварао, нисам заплакао. Нисам све до сада. Али то није био плач због Вање. Плакао сам због себе и због свих жена  које су ме волеле и којима ни делић искрене љубави нисам узвратио. Жена које сам волео само ако су оне волеле мене. Волео себе у њима. Само и једино и увек себе. Као што Нађа воли себе... довољно воли да никад ни мрвицу свог времена или нежности никоме не даје без пара. Што више новчаница, више и љубави.

Нагло сам устао. Толико нагло да је столица пала на под. Седалица је одлетела на сред кухиње. Пришао сам сакоу, узео новчаник, из мале преграде, оне са шниром, извукао авионску карту у једном правцу, коју сам купио чим сам нашао сигуран посао и пристојан смештај. Уместо воденог жига угледао сам Вањин насмејан лик.

 

Нада Петровић / Привид демократије

 

Недавно сам гледала интервју са америчком адвокатицом Адамс, у ком је говорила о фазама рушења демократије.

Такав садржај нећете лако наћи у нашим медијима — а све ређе ни на интернету. То може имати два разлога: или ја не умем довољно добро да тражим, или је цензура постала толико присутна да се и не примећује.

Да би се ове фазе ипак сачувале од заборава — јер смо сваког дана затрпани морем информација, полуинформација и дезинформација — бележим их по сећању:

 

10 фаза урушавања демократије

 

Губитак поверења у институције — све више људи губи веру у владу, парламент, судство и сам изборни процес.

Дискредитација политичке опозиције — опозиција се приказује као непријатељ државе или издајник.

 Напади на медије и слободу говора — медији се стављају под контролу, неистомишљеници се цензуришу и дискредитују.

Слабљење независности судства — правосуђе постаје инструмент власти.

Урушавање система контроле и равнотеже — све моћи се централно акумулирају, парламентарни надзор слаби.

Ограничавање политичке конкуренције — стварање препрека за деловање опозиције и фер изборе.

Репресија и стварање страха — притисци, хапшења, застрашивање противника режима.

Манипулисање национализмом и поделама — подстицање мржње и подела међу грађанима.

 Манипулација изборима — злоупотреба државних ресурса и изборних правила.

Институционализација ауторитаризма — демократија постаје само излог, а власт се одржава силом и контролом свих ресурса.

Ово није списак за историјски уџбеник. Ово је подсетник за сваког од нас — да не кажемо сутра да нисмо знали.

 

Напомена: На фотографији је улица ка гробљу, асфалтирана прошле                                            године.  Улица се налази у градском подручју града Крагујевца.

 

 

Нада Петровић / Медијска маглуштина

  

             Медијска маглуштина

               10 стратегија манипулације и пут ка слободном размишљању

 

Пре осамнаест година сам избацила ТВ из куће. Пре седамнаест година сам престала да купујем новине. Пре четрнаест и по година сам се прикључила ФБу.

Пре три године ми је дошао унук од две и по године. Трчао је напољу, играо се, шетали смо и тако све до вечери... Када смо ушли у кућу, отприлике два сата пре спавања почео је да се окреће и нешто тражи. На питање шта жели, одговор је био: „Цртани“. Пошто је био баш мали дечак нисам имала храбрости да му дам лаптоп у коме су стајали моји рукописи и дописи за посао.

Убрзо сам купила ТВ, али изнова нисам гледала телевизијске програме. На њему се једино укључује „Јутјуб“...

Али... Од нове године сам и ту активност смањила.

Затрпавање информацијама ми је уносило немир и гутало време.

Неко ће рећи: „Лако је теби, ти си пензионер, имаш времена на претек“, али и није баш тако ако се зна шта се жели...

А једна од мојих жеља је да средим разбацане рукописе. Има их у компјутеру, по разним фасциклама, у роковницима, у часописима, на цедуљама...

И кренула сам...

А у рукописима свега и свачега - од песама, прича, делова романа, есеја, афоризама... па све до дневничких записа о свему и свачему.

 

Овде и сада преносим један делић из тог дневника... Онај делић који ме је покренуо да престанем да гледам ТВ... Чим сам спознала колико се медији користе стратегијама манипулације масама, а некако у исто време пронашла сам списак тих стратегија, самој себи сам поставила питање: „Желиш ли својом главом да размишљаш, или желиш да ти наметну размишљање...“

 

Да би се боље разумело о чему конкретно причам, ево списка „10 стратегија манипулације“ – који се често приписује Ноаму Чомском, али, колико је мени познато, не постоји доказ да је Чомски лично саставио овај списак:

 

 

·      Стратегија дистракције – Скренути пажњу јавности с важних проблема на небитне ствари или забаву.

 

·      Стварање проблема и понуда решења – Изазвати проблем (криза, насиље) па понудити решење које иначе не би било прихватљиво.

 

·      Стратегија постепености – Уводити неприхватљиве мере постепено, како би биле прихваћене.

 

·      Стратегија одлагања – Представити непопуларну одлуку као болну али неопходну, чија ће примена бити у будућности.

 

·      Обраћање јавности као деци – Употреба инфантилног тона, упрошћавање, демагогија.

 

·      Фокусирање на емоције, не на размишљање – Коришћење емоционалних порука како би се заобишао рационални суд.

 

·      Држати народ у незнању и осредњости – Образовни систем и медији не развијају критичко мишљење.

 

·      Подстицати јавност да прихвати осредњост – Просечност, вулгарност и глупост као друштвени стандард.

 

·      Јачање осећаја кривице – Наводити појединце да се осећају кривим за сопствене неуспехе.

 

·      Боље познавање људи него што они познају себе – Уз помоћ науке, маркетинга и психологије.

 

Дистанцирање од медијских извештавања ми је помогло да лакше препознам  примере за сваку од тих "10 стратегија манипулације".

Напомена: ово су само неки примери које сам успут у дневничким записима бележила. А таквих примера је тушта и тма.

 

 

Стратегија дистракције

Пример:

Током кључних преговора о Косову (на пример, Бриселски споразум 2013), медији су масовно извештавали о ријалити програмима, љубавним животима естрадних личности или сензационалним криминалним случајевима.

 

Стварање проблема и понуда решења

Пример:

Увођење ванредног стања током пандемије — прво се пласирају алармантни извештаји (понекад и преувеличани), а онда се представља власт као спасиоц која уводи оштре мере, уз поруку да без њих не бисмо преживели.

 

Стратегија постепености

Пример:

Повећање акциза на гориво и дуван кроз низ малих повећања, уместо једнократног скока. Грађани се временом навикну на више цене.

 

Стратегија одлагања

Пример:

Објављивање закона о раду 2014. као нужног за будућност, с поруком да ће тек „када економија ојача“ донети бољитак, а заправо су смањена права радника.

 

Обраћање јавности као деци

Пример:

Политичари често користе једноставне поруке попут: „Ми радимо за народ!“, „Ми волимо Србију!“, уз избегавање конкретних објашњења важних питања као што су јавни дуг или инвеститорске субвенције.

 

Фокусирање на емоције, не на размишљање

Пример:

У кампањама за изборе — коришћење песама, заставица, патриотских порука, уместо расправе о програмима.

На пример, поруке типа: „Србија побеђује!“ без реалне анализе успеха.

 

Држати народ у незнању и осредњости

Пример:

Образовна реформа која фаворизује упрошћене садржаје, смањење критичког мишљења и пумпање деце тестовима на заокруживање, без разумевања.

Медији препуни теорија завере, сензационализма и плитких садржаја.

 

Подстицати јавност да прихвати осредњост

Пример:

Ријалити учесници и естрадне личности добијају више медијског простора него научници, лекари, уметници. Порука: „Буди као они, то се цени.“

 

Јачање осећаја кривице

Пример:

Прича о „лењим младима који неће да раде“, док су реалне плате мизерне и радна права понижена. Систем се представља као фер, а неуспех приписује појединцу.

 

Боље познавање људи него што они познају себе

Пример:

Употреба ботова, тролова и аналитике на друштвеним мрежама за усмеравање јавног мњења. Прецизно циљање порука преко Фејсбука и Инстаграма, нарочито током избора.

Поруке се прилагођавају интересовањима појединих група (нпр. национализам за једне, социјална правда за друге).

 

 

И сад, за крај, још једно запажање... Можемо ми колико хоћемо да се дистанцирамо од медијске маглуштине, све чешће примећујем да су многи на друштвеним мрежама постали гласноговорници истог наратива...

То је на једној страни, а на другој, има и оних који се праве да не живе на овим просторима, а има и оних који чувају своје синекуре, синекурице и синекурчине, па ни да се гласну...

 

Лако се свако од њих препозна, још лакше се одвоји жито од кукоља, ако се бар мало дистанцирамо и кренемо да размишљамо својим главама...

 

 

 

Нада Петровић / Невидљиви непријатељ, видљиви ефекти

 

„Политика“ данас објављује: „MUP: Proveren identitet 138 osobe, troje privedeno, podnete četiri prekršajne prijave“...

То ме баш подсетило на информације из 2020. године - Оволико је тестирано, оволико је позитивно, а оволико је задржано у болници...

У то време сам писала да је све то тест проба и старт за одузимање слободе. Многи су ме прогласили теоретичарем завере...

А, сећате ли се да је 6. марта 2020. кренуло лудило.

Убрзо полиција и војска излазе на улице са прстом на обарачу дугих цеви, а све са образложењем да се боре против невидљивог непријатеља.

Кисићка је убрзо изјавила да је 1. 3. 2020. вирус стигао у Србију - касније је то демантовала.

У Крагујевцу је месец дана, пре званичног објављивања да нам је корона стигла, умро младић од 31. године. Доктор Владимир Ђорђевић је објавио снимке, у размаку од два дана - на првом снимку се види запаљење плућа, а на другом бела плућа.

У марту те исте године сам плаћала маску преко 1 евро. Дешавало се неколико апотека да обиђем да бих макар један комад нашла.

Људи су почели да се сналазе и да шију маске... Сећам се бакице која је на наочаре закачила хеклани миље и тако ишла аутобусом... Сећам се медицинских сестара са шивеним маскама преко лица...

Прва хапшења и прогони лекара у Србији који су јавно указивали на недостатак заштитне опреме догодили су се крајем марта и почетком априла 2020. године. Сада покушавам да пронађем на интернету те информације – избрисане су.

Доказ да су такви случајеви постојали  је изјава др Предраг Кона коју је дао 1. априла 2020. године, када је јавно рекао да ће "неки лекари бити позвани на одговорност" јер су "без дозволе" говорили о стању у здравству, а тог истог дана је донета  "Уредба о информисању" и по њој је свако информисање о епидемији могло бити санкционисано ако није ишло преко Кризног штаба. После буре у јавности, та уредба је повучена 2 дана касније — 3. априла. Уредба повучена, али ни вести више није било.

3–4. април 2020. године први руски авиони су довезли 87 војних стручњака и опрему, укључујући 16 моторних возила за дезинфекцију улица и објеката . Тада је на сајту Руске војне академије објављено и ово: „Прорачуни мобилних комплекса за аеросолну дезинфекцију и аутоматске станице за пуњење трупа за радијациону, хемијску и биолошку заштиту били су укључени у спровођење противепидемијских мера на дневној бази.“ Нико нам никада није објаснио зашто је вршена дезинфекција за радијацију, дезинфекцију и биолошку заштиту“.

Те 2020. смо се сусрели са недовољно поузданих информација, са манипулацијом медија, са наоружаном војском и полицијом на улицама, са казнама, са тужбама, са свакодневним бомбардовањем колико је тестираних, колико позитивних, колико хоспитализованих. У чему се садашње дешавање и извештавање разликује?

Напомена: Фотографија која је скинута са интернета нема потпис аутора

Нада Петровић / Утеривање страха - од короне до суперћелијских олуја

 

Поново крећу суперћелијске олује утеривања страха

Док је постојала СФРЈ постојао је и члан 133. Кривичног закона који је предвиђао казне за вербални деликт.

Распадом Југославије као да је наступило затишје. 

Међутим,  2014. године сам приметила да се активира могућност хапшења због “ширења панике”, значи, због вербалног деликта.

Тада ми је први пут упадало у очи да је “ширење панике” дозвољено политичким субјектима као и медијским кућама, а забрањено свима осталима…

За време короне сам веровала да смо достигли врх леденог брега “ширења панике”… онда када су нам објашњавали да ће “гробља бити премала”, онда када су свакодневно објављивали колико су тестови показивали да има заражених, а никада колико је од тих заражених оболело, онда када су објављивали колико их је умрло, а никада колико је оздравило.

Тада преносиоци таквих информација нису били процесуирани, нити су, по аршинима кадија, “ширили панику”, али су сви они који су другачије мислили и говорили, понекад писали, проглашавани теоретичарима завере.

И да не будем (поново) теоретичар завере, нећу да коментаришем вест коју сам јутрос прочитала и која нам преноси: “да нас у наредном периоду чекају тропске температуре, али и опасност од суперћелијских олуја, које имају невероватну снагу. Стручњаци их упоређују са јачином атомске бомбе, а лоша вест је што се од ње не можемо никако заштити.”

Мозак отприлике овако прихвата ту информацију: Опасност од суперћелијских олуја, „са јачином атомских бомби од којих нам нема спаса”. Да ли је ово ширење панике???

То је са једне стране, а са друге је то да довољно дуго памтим и да знам да никада у мом животу нисам чула да се појавила суперћелијска олуја на овим просторима, да се никада раније, није чуо јак прасак пре земљотреса, као што се чуо пре неки дан кад се земља мало ускомешала…

Не желим да се ово гледа као теорија завере. Знам да се нешто око нас дешава, нешто што се не може упоредити ни са чим у мом памћењу.

 

Напомене:

-   Текст је објављен  17. Јула 2023. године

-   Слика је покупљена са нета и није потписан аутор… а на слици околина Зрењанина из јула 2023. године