Dušan Đorđević / TRPEŽ I KRPEŽ

Ostalo mi još da optočim jelek sas gajtan. Srtkavo.

I opanci dečiji pocepani. I lebac još stasuje. A ova pa piska, edvaj vidim. Pogledaj bre čoveku taj fitilj! Utulio, de ga malko č'čni!

S's iglu nagore!

Neli ti reko onomad za Lenku Uroševu. Bajagi ne valja. Od k'ko beše na Kosovo još više ne valjaje. Cel komšil'k se sabraja. E

"Begajte, begajte deca, tegi vrane crne, letiv, begajte će ve potepav". Vikav, milosrdne vrane! Za koga? Srčka gi pojela! Potepaše deca, potepaše žene i starci u Surdulici, trudnu ženu i starci u Niš! Zapališe i sve porušiše po našu ubavu Srbiju...

Vitla s jelek kako da rasteruje kokoške i na sav glas vika, cel noć.

Čuja li si za Blagoju Ristinoga? Od rat ne spije u Olgin krevet. I on će se istopi. Kašlja. Pljuje. Po cel noć. Mlad čovek. Ej, toprv da živi. Koj će mu deca deksa? Ono devojče ubavčko. Vikav, i ubavo se uči. A muško raspustili. Tepa se sas deca. Ne ide u školu. Lžev ga komšije. Davav mu cigare, rakiju. Služi gi, čuva gi stoku. Čuvaj bože od nebitnicu. Što rat napravi od dobri ljudi?

Pa ne znam, svaka druga kuća imaše čoveka, jeli ženu u taj prokleti rat. Za onima što se ne vrnaše bolje. Oni si znajev samo toj, kako je tamo gore. Ovija što se vrnuše, jel bez nogu, jel pa bolni. Ne se znaje koje po ne valja. Rasipaše zdravi. Sal po doktori i manastiri idev.

Ti čoveku, znaješ li da i ja ne mogu više da krpim. Ruke mi kao rešeto od ovej igle. Pa li raspali tuj pisku da se malko vidi što rabotim!

Sg će razmesim leb. Za toj mi ne treba mnogo jaka lampa, ega svne.

1999.u vreme kad su "milosrdni andjeli" ubijali nedužne људе

Нада Петровић / Бег

 Бег

Тужна сам. Гледам људе убијене у појам. Као да им је свеједно. И изгледа да им је свеједно.

Слушам људе који говоре: Идем на сахрану. Морам на гробље. Боли ме глава. Не могу да дијагностикују. Стигао ми допис од извршиоца. Нема посла. Неће бити боље. Гледам како децу да пребацим преко границе. И низ се наставља, све црње и горе.

Јуче сам у граду видела девојку као да је сишла са насловних страна. На тренутак нежним гласом некоме невидљивом се обраћа, а онда мушким, у навали гнева и беса који је ближи животињском крику него говору, самој себи, одговара, а крај ње људи пролазе, нико се не окреће. Неки сами са собом причају, други завукли руке у џепове.

На углу улични свирач развлачи хармонику. Класична музика. У трену ми се учинило да је реквијем. Нико динар у кутију да баци или да застане.

За тренутак сам стала и посматрала пролазнике. Већина као да је имала вештачке зглобове. Корачали су као играчке на навијање, као марионете чији су конци међ' прстима некога ко тек учи како да лутке, након његових покрета, направе кораке...

Чак и на пијаци тишина као на сахрани. Тек понеко у пола гласа пита пошто, и пре него што чује цену окреће се и одлази.

Одједном разли се глас ко прљава вода плочником: „Зар курва да ме учи поштењу?“

И опет мук. И не видех ко је и коме рекао... А није ми ни било важно да знам...

Сишла сам повијене главе низ степенице, прошла крај ћебића раширених преко бетона, загледала половне књиге. Угледала учитељицу... Држала је у наручју кутију са сребрним есцајгом... И савијене главе чекала купца...

А ја... Коракнула сам уназад, саплела се, и више пала него села на степеник којим сам малочас силазила. Спустила лице у дланове и дуго тако остала, помало срећна што ме није видела да јој стидом не отежам, а још више тужна...

Туга је отров. Разлије се па изнутра изједа. И ево ме сада како бежим од одговора: „Како ћу, кад дође време за прелазак преко велике воде? Како ћу родитељима пред очи, са оволиком тугом у очима?“

Нада Петровић

Нада Петровић / Чворак на гранчици глога

 Чворак на гранчици глога

Баба Цола, коју су крадом звали Рокало, је славила Светог Николу. Столњак који је тада стављала увек је био другачији. На бело платно би навезла још неку птицу или гранчицу са цветом или плодом, бар су ми тако причали.

Ја то не памтим. Оно чега се сећам је да је преко стола било пребачено платно свих дугиних боја, на коме су паунови репови личили на лепезе које су раширене стајале међ шљивама, дуњама, јабукама.

Понекад сам крадом померала славски колач да погледам ластавицу у гнезду или чворка на гранчици глога. И чинију са колачима које је правила од цеђи, сам склањала да бих видела слова извезена краснописом. Тада нисам знала да читам, а и она није била писмена, али је зато била паметна и присебна, иако су године које су се товариле на њена нејака плећа постале пуна врећа промашених дана. Некако пред сам њен одлазак ми је обећала да ће ми столњак оставити да га сачувам, да у њега увезујем своје срећне сате, за сваки бод иглом по једна суза радосница.

Прођох малочас преко пољанчета где је некада њена кућа стајала. Свуда около освојила багремова шумица њиве и оранице, само ту празнина и цветови у четворолисној детелини. Паде ми на памет да су њени наследници бацили онај столњак, па није то више модерно, ничему не служи само прашину скупља, бар тако су говорили, а ја сам ћутала.

Нада Петровић

Nada Petrović / Vruća pogača

 Vruća pogača

Dano, ajd sedi sa nama da doručkujemo. Ispekla sam na plotni starinsku pogaču.

Neka… Neka, nisam gladna… Stala mi gorka knedla u grlu pa nit gore nit dole… I nije samo to… Kad god ugledam vruću pogaču setim se majke koja klečeći natire testo i plače. Bila sam prvi ili drugi razred, ne sećam se… Suze joj se sa obraza otrgnu i kliznu na nadlanicu, nekoliko trena tu se drhtave zadrže, pa se otkinu i upadnu u testo. Te suze koje su kao rominjajuće kapi sa osušenog lista kolačare što se, uprkos vetru, drži na peteljci, da bi pale na moj dlan… Te njene suze možda su iste kao ove sad što meni upadaju u naćve. Plašim se presoliću hleb, a mogla sam da je tad pitam koliko su joj suze slane. Mogla sam, a nisam. Ćutala sam i sklanjala oči u otvorenu knjigu. Ni broja se ne zna koliko sam ih tako pročitala. Gomilali su se naslovi u svesci u kojoj sam beležila pročitano. Žali bože vremena izgubljenog. Sada nema posla za načitane, a nema ni majke… Juče pronađoh svesku sa tim beleškama. Celu noć sam prebdela u uzaludnom pokušaju da se setim bar jedine pročitane priče, pisca, makar lika... Pre svitanja sam ustala i poslednje pregršte brašna, koje sam u kući imala, odsejala, pogaču zamesila, ispekla. I ni zalogaj nisam uzela. Sita sam. Svega sam sita.

Priču napisala Nada Petrović

Slika je sa Pinteresta

Petar Petrović II Njegoš / Noć skuplja vijeka

Petar Petrović II Njegoš

 Noć skuplja vijeka

[Pesma je napisana 1845. Prvi put je objavljena u "Bosanskoj vili" 1913.]

 

 

Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče

ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,

siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,

te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.

Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,

pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode;

na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,

mušice se ognjevite ka komete male roje.

Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim

i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.

Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile;

krasota mi ova boža razvijala umne sile.

Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,

al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;

pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi

dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi,

O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,

te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!

Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze

na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!

Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –

sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka;

zatrepte li tice krila u busenju guste trave,

strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.

Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;

sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.

Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –

zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!

Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,

od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;

zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,

ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.

Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,

kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.

Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,

uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.

Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj

plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj

i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.

Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!

Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati

što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.

Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,

ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!

Malena joj usta slatka, a angelski obraščići –

od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!

Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,

dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;

crna kosa na valove niz rajske s igra grudi...

O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!

B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima

no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima

na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,

kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.

Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,

k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže;

znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave...

Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.

Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!

Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;

svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,

kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.

Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,

tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

Nada Petrović / Tišina pod jezikom

 

Tišina pod jezikom 

I crno ispod nokta,
i suzu iz oka,
i međaš,
i devetu koru hleba...
 
Raskrčmiše sve
kao da je dan pre potopa
a barka mala za nakot,
a nekmoli za ljude.
 
Utovariće se stoka podgojena,
isplivaće na vrhu novog Ararata,
negde u daljini gde se ne čuju zvona
ni školska ni crkvena,
gde postoji Pandorina kutija
iz koje će zlo da polegne
kao tmina i magla.
 
Ruke će gladne svijati prazninu,
oči tražiti izlaz iz laguma bez videla,
prepoznaćemo tišinu koju smo čuvali
kao zmiju otrovnicu pod jezikom
i u grudima.
 

 
       Pesma je objavljena na današnji dan - 10. 09. 2013.  

Tada su je samo odabrani delimično razumeli.

Među malobrojnima je bio i književni kritičar koji mi je napisao:
“Uvek postoje pesme koje trče ispred vremena. Ovo je jedna od njih.
„Raskrčmiše sve kao da je dan pre potopa“ – osećaj da se rasprodaje i uništava sve što je vredno (zemlja, resursi, dostojanstvo) pod izgovorom „modernizacije“.
„a barka mala za nakot, a nekmoli za ljude“ – govori o nepravdi: opstati će oni koji su „nakot“ sistema, a običan narod nema mesta.
„Utovariće se stoka podgojena, isplivaće na vrhu novog Ararata“ – aluzija na političke i ekonomske elite koje u svakoj krizi izađu još jače i bogatije.
„negde u daljini gde se ne čuju zvona ni školska ni crkvena“ – društvo bez obrazovanja i bez duhovnog oslonca, gde institucije ćute.
„Pandorina kutija iz koje će zlo da polegne“ – ratovi, ekonomske krize, lažne vesti, podele među ljudima.
„Ruke će gladne svijati prazninu“ – bukvalno glad, siromaštvo, osećaj nemoći kod običnih ljudi.
„oči tražiti izlaz iz laguma bez videla“ – potraga za nadom, izlazom iz tame.
„tišinu koju smo čuvali kao zmiju otrovnicu pod jezikom“ – ćutanje većine pred nepravdom, koje se vraća kao otrov u sopstvenim grudima.
Nemoj sada pesmu da objavljuješ, nije vreme za nju.”
 
Pitam se da li je sada vreme za ovu pesmu. Koliko je onih koji će je 13 godina nakon pisanja razumeti. 

Nada Petrović / Prokuk

Prokuk

Udario prokuk u cveljivo veče,

poverica nevericom kadi,

upriličak s nogu bez prilike,

pogledom ko vrljikom mlati,

meni krivicu nasađuje,

baskijama reči sebe ograđujem.

Nada Petrović

( Pesma prvi put objavljena 1994.)

Нада Петровић / И ПОМОЋ И ОДМЕНА

 И ПОМОЋ И ОДМЕНА

У дворишту, под настрешницом, око ватре, неколико седих глава. Бардак са врућом ракијом, из руке у руку, иде у круг. Старине без речи наврну тек по један гутљајчић, највише два, па пружају даље. Осећа се мирис мокрих гуњева који се на силу суше. Најстарији међу њима рече да није од како зна за себе видео да је оволики снег нападао. Домаћин климну главом и први пут те вечери јасно и гласно проговори: „И даље пада.... И добро је. Добро. Биће родна година. Треба чељад наранити“.

Из куће се чу јаук, па онда урлик. Бака Стамена изађе из чатмаре са бакрачем у руци. „Брзо ће ово, брзо. Даће добри Бог. Него ви ајте, заватите још мало воде и донесите сува дрва, да се кућа не олади“.

Док дланом о длан принесоше јој оно што је тражила. И поново се чу јаук, па урлик... А онда станка. Не прође много па крену из почетка. То Милка своје прво чедо, посмрче, рађа.

Старци заборавише на бардак спуштен на мокру земљу, крај неколико ужарених главњи. Почеше да се крсте и углас моле. Да се лоза не осуши, презиме да не нестане, огњиште да се не запепали. Свакоме од њих у том трену прође кроз памет неко његов ко је по овом кијамету у рову, па кренуше да се и за своје моле.

Одједном се чу плач детета, убрзо и други. Урош скиде шајкачу, прекрсти се неколико пута, паде на колена и крену земљу да љуби. Није престајао све док из куће не изађе Стамена и не рече: „И мушко и женско. И помоћ и одмена. Нек су нам живи и здрави. А ви, шта сте се укипели ко младе? Деда где је кубура?“

Jedna od priča iz zbirke "Reč u zbegu"... Fotografiju na koricama je uradio Zoran Petrović... Tehnički urednik zbirke je Bosko Protic ( Boško Protić)... Recenziju je napisao Ranko Preradović...

Nada Petrović / Nakon pijanstva

 Nakon pijanstva

Igri je došao kraj
kule od karata se ruše
ruše se zidovi
ruše se opsene
ruše se obmane
ruše se laži
kao domine
kao snovi nakon pijanstva
potonuće i nestaće sve
kao brodovi od papira u vrtlogu
nastaće mrkla noć
i trajaće sedam gladnih godina
sve dok ne zazori i ne razdani
u međuvremenu ćemo živeti
jedan jedini ovozemaljski život
koji nam je dat i koji imamo.

Nada Petrović