Горан Ранчић / * * *

* * *

мислиш ли да живот почиње да губи

смисао и да се осети потреба за тишином

када се не јавља жеља да се украде сан

истинском песнику какав никада нећеш бити

- упита ме анђео

када постане неминовно и постане исто

ићи степеништем навише или наниже

када камен поприма облике надања

када зачујеш тапкања искрадања то је

знак да је јесен у ланцима равнодушности

и да се мене ослободити нећеш никада

а степенице су се њихале као на ветру

шкрипа нас је одавала презривом уху

на сваком неопрезном кораку сновиђења

и мрак је обузимао свe оно разголићено у

предвечерје наших грехова које смо скривали

понајвише од нас самих јер су могли кликнути

као рањени орао и пасти нам у сузне очи и

изазвати цунамије концентричних кругова

тако и душа наша пашће у страху плаветнила

без сазнања да није успела у намери

да не поплаши оне ситне птице у трњу

машући истином као злом у белој хаљини

Избор и фотографија / Нада Петровић

Nada Petrović / Zanimljivosti

Анке Гоуда је оснивач једне од највећих приватних збирки књига на свету, познате као Anke Gowda Jnana Prathistana или "Храм знања", која се налази у селу Кеналу, у округу Мандја, у јужној Индији.

📚 О збирци

• Број књига: Према његовим проценама, збирка садржи више од 1,5 милиона књига, али због недостатка формалног каталога, тачан број није потврђен.

• Језици: Књиге су написане на 22 индијска језика и 8 страних језика, обухватајући разне жанрове као што су књижевност, наука, технологија, митологија, критике, путописи, истраживања, астрологија, женска и дечја литература.

• Локација: Збирка се налази у средишњој Индији, у округу Мандја, у селу Кеналу, недалеко од града Мајсура.

👤 О оснивачу

• Име: Анке Гоуда

• Професионална позадина: Рођен у сиромашној породици, његов отац био је пољопривредник. Анке је развио љубав према читању и одлучио да сакупља књиге. Радио је као временски чувар у фабрици шећера, а већину своје плате трошио је на куповину књига.

• Савремени статус: Анке Гоуда је сада у својим 70-им годинама и живи са супругом у просторијама које деле са својом обимном збирком. Rare Book Hub

🏛️ О организацији

• Назив: Anke Gowda Jnana Prathistana ("Храм знања")

• Циљ: Збирка је отворена за јавност, укључујући истраживаче, студенте и све заинтересоване, без наплате.

• Изазови: Недостатак формалног каталога и одржавања представљају значајне изазове за очување збирке. Getty Images

📸 Визуелни приказ

https://www.youtube.com/watch?v=Nn4E4Eefz9s&t=2s

Nada Petrović / U noći pred žetvu

 U noći pred žetvu

Sito u rukama

u mislima

u srcu

Odvaja se žito

od kukolja

Kukolj do čukljeva

do kolena

do prepona

do grkljana

Žita ni za seme

tek toliko da se ne zaboravi

kako miriše zrelo klasje

u noći pred žetvu

Nada Petrović

22.08.2022.

Nada Petrović / Buka, besovi, gospodari tišine...

 

Нада Петровић / Кажеш слобода... А шта ти је то?...

Ајд’ да кренемо, наврат - нанос... Ионако, како сам кренула, све може на нос да ми изађе, ил’ о главу да се обије... Јадна глава... Ал’ јадно и тело крај блесаве главе...

Кажеш слобода... А шта ти је то?... Оно кад се куче откине од ланца па прву бандеру запиша, или кад изношену носиљу избациш из кавеза, а она се уплаши од глисте, макне корак два и усере од страха?...

Да ли је слобода то да сваком у сваком тренутку можеш, газећи по црвеном тепиху, уз химну, Боже правде, или Боже неправде, да опсујеш матер, као доказ да си у демократији?... (Еј мој Боже, а где је она заповест да се твоје име не узима узалуд?)... Да ли је то правда, или правда са демократијом преплетена као кићанка на потенцијалном овну предводнику?...

Или је слобода када рехабилитујеш оне по партијској дужности, да би они одузели слободу онима са којима су до јуче раме уз раме, слободни били да раде шта хоће, коме хоће, колко хоће и кад хоће?...

Или је слобода то што сад имам могу, имам де, ал немам с ким... А и кад би нашла с ким он не би имао с чим?... Или је слобода кад не знаш де, ни с ким, ал имаш с чим?... Еј, де ти ја одо... У тешку карачину по принципу " Учи ма мајко, карај ме..."

Је ли слобода кад се кријем да попушим , да попијем, да опсујем, да живим?..

Или је слобода слободан пад из авиона без падобрана?... 

Бем ти загарантовану слободу где ја немам основно право да преживим...

Бем ти слободу, кад сањам о оном новом затвору где се има кревет, загарантованих осам сати спавања, писаћи сто и столица, два сата шетње... И још си у соби сам да ти нико не хрче...

                                       

Некада давно објављено овде

Нада Петровић / И гладник и жедник

И гладник и жедник

Он се преселио на брдо,

сад тамо чува облаке по ливади неба,

нит отава његова, нит његово стадо,

нит прима плату, нит му плата треба,

гладаник, а залогај преко језика не стави,

жеданик, а на непца не осети ни мед ни чемер,

никоме не смета, нити му ко на пут стаје,

загледан у дланове који се љуште,

са којих се скида свлак жуљева,

једино му тегобно што не може да обгрли

оно што под брдом укровљено остави...

А ја? Ма добро сам, никада боље,

огрнута заборавом бауљам кроз тишину,

иако ми из дана у дан све теже,

као да неко на грбину воденично камење товари,

као да ме слепи и хроми гурају ил’ преко амбиса воде,

док спадају храсте од учвореног корбача...

Свега имам јер ништа ми не треба,

у ћутању васцели живот прође,

отежало једино што изгубљену реч не нађох

док кроз пустодолину села милоште додолим.

Добро је, мрморим на сваком кораку,

добро док има и горе.

Песма је 2015. године објављена овде

Нада Петровић / Разбој живота

 

Девету годину сам имала када је отац направио разбој и унео га у собу. Мајка је сваки слободни тренутак који је имала седала у ту скаламерију и ударала Стајала сам поред ње и запиткивала је за делове. Помињала је брдо, брдило или набрдило, витло једно па друго, нити, основу, потку, зев, подложке или папучице, чунак, сновање, лутке од вуне, крпаре, черге, тканице, шару…

Старија жена која је долазила да помогне мајци да оснује пређу, да уведе нити у брдо, да јој помогне код почетка ткања, једном помену како се сећа неког мутавџије који је од козје длаке ткао хлебарнике.

Стајала сам и слушала као да говори неким туђим језиком, али тада ништа нисам питала. Друга старица, која је такође тада у кући била, рече да је тако било раније, док Тито није забранио козе да се држе, како је тако од сиротиње направио беду и чемер, како је једна коза довољна да одхрани једно чељаде, како је козије млеко здраво.

О свему овоме ћу неки други пут. Знам да су многима ове речи непознате, да никада разбој нису видели, а камоли у њега сели и бар неколико педља платнa изаткали.

Још увек се сећам оно што ми је мајка рекла када сам први пут кроз зев провукла лутку направљену од трака старе блузе; када сам хтела бар да пробам крпару да ткам: „ Сабијај добро сваки ред. Сабијај док имаш снаге. Сабијај колико можеш зато што онде где није сабијено ту се брже поцепа. Тако је и са животом. Треба га што више сабијати. Да се не прозири, да истраје, да служи доброме. Дани се брзо разреде и прореде. Кроз расењено сећање као кроз решето живот исцури. Зато сабијај да сачуваш све што вреди. Живот је разбој који смо добили, дани су нити које су нам дате. Од нас зависи да ли ћемо и какву ћемо покривку и простирку изаткати.”

 

 

 

   Текст и фотографија Нада Петровић

Љубомир Симовић – АУТОПОРТРЕТ СА ГЛАВОМ НА СТОЛУ

Љубомир Симовић – АУТОПОРТРЕТ СА ГЛАВОМ НА СТОЛУ

Расту ми на прагу,

расту у олуку, расту на крову,

по свим собама

расту ми коров и трава!

А мени се спава!

Нападају ме мрави,

рука ми се до лакта црни од мрава!

А мени се спава!

У села нам ујахују војници,

пале сена,

хватају гуске и патке,

на друмове изгоне

стада оваца и крава!

А мени се спава!

Разваљују ми врата кундацима,

туку ме,

хапсе ме,

бацају ме низ степенице у мрак,

препун дрвених и гвоздених справа!

А мени се спава!

Неко, не видим ко,

позива ме у борбу за слободу,

тражи победу истине и правде,

победу устава, закона и права!

А мени се спава!

Бацио сам пушку и капу!

Нека победи снег!

На сто се спушта,

ко на дно,

моја глава!

Мени се спава,

угасите,

мени се

спава!

Тодора Шкоро / КАО ПИЈЕТА

 (4.8.1995. - 4.8.2025.)

КАО ПИЈЕТА - Тодора Шкоро

Мајко, кажи ми, какви су то одблесци изнад брда?

То, сине, бог осветљава пут твом анђелу чувару.

А каква је то страшна тутњава, мајко?

То свевишњи грмљавином слави живот да сви чују.

А лице твоје, мајко драга, зашто је крваво?

Није то крв, то мајчини образи се румене љубављу за тебе.

Сад спавај, чедо моје, уморан си.

Нисам ја, мајко, ти си,

Кажу људи из колоне

да мртвог ме већ трећи дан

на рукама носиш.

( Песма из збирке "Бездомнице", БКЦ, Ново Милошево, 2017.