Док су се дани, као предиво замршено, кидали и чворовима муке и трпње везивали, њен муж, јефтичаво жут, стално у засипу, радио је увек у ноћној смени, на складишту секундарних сировина, као чувар. „Плата мала ал' бар се не запиње. Капне једном месечно, таман толико да се преживи. Шта бисмо ми без тога?“, умео је да каже, када би га неко питао, како се сналази и још би додао: „Не знам ти ја, брате, да се снађем. Никад то нисам нит знао, нит умео, а вала ни могао. Да ми је боље здравље, било би све другачије, ал' опет, кад ставим прст на чело и помислим, сналажење је за друге, за оне који не би да раде. А ја... ја сам научио да једино са ова десет прста, све што имам и желим, градим и дограђујем“.
Јуче, данас, сутра, сада и овде
Mili moji… Ovo je Šumadija… Pet kilometara udaljeno od epicentra Kragujevca… Kažu da je ovo prigrad… Kako li je tek u selima, pitam se dok uzaludno pokušavam da čujem dečiju ciku. Iz daljine se javlja lisica i ptice koje se dozivaju.
Zvoneći kedri Rusije - Vladimir Megre – 9 knjiga
Zvoneći kedri Rusije - Vladimir Megre – 9 knjiga
Нада Петровић / Трагови
Трагови
Засадисмо храст
саградисмо цркву
реч неговасмо као чедо
Посекоше дебло
потопише јабуку на крсту
заћутасмо
Сами себе трагови
закопавају у јауку
Нада Петровић
Фотографија / Нада Петровић
Бдење
Бројање
измерили на кантару и апотекарској ваги,
на оној истој на којој се мери и отров и лек...
премерили изнова и из почетка,
као да проверавају време и место,
да л’ негде кочи сат, питали сенке по зидовима,
искривљене сказаљке по неколико пута вртели
око рђом нагрижене осовине...
урезали у камене блокове и пећинске зидове
и слагали...
или ово што ја имам није душа но суртук и баксуз
што притеже низ грбину к’о џак кад оклембеси...
упреда понаособ и засебице сваки пршљен,
хрскавицу, кључну и пубичну кост ломи,
откида од пупчане врпце, конопце спреда,
отвара дланове, пљује на жуљеве,
и подсмева се и подругује.
черечи дане без речи и на четворо разапиње,
покривку ноћног ћутања с голотиње скида,
церека се док кријем лице међ заврнуте рукаве,
најмање од свега посустаје пред руменилом стида.
обездушена од благодети неслободе
додирујем златне резе, окове и решетке,
не дајућ одушка себи тапкам у месту,
( важно је да у месту не стојим)
и бројим... До двадесет један и назад...
( Повод збирка Зид - Стојана Богдановића)
од себе...
једино пса повела на кратком поводцу,
касније сам се ослободила и потрчала,
кроз траву која је некада била пут,
кроз коприве баш онде где је мајка
прстима расађивала љуте паприке,
кроз грање се провлачила,
посматрала кују како њуши ваздух
како ме по траговима прати,
а баш сам хтела да се изгубим.
допре дозив, нит знам кога нит зашто,
разгрну лескове гране и пронађе ме на коленима
како сакупљам празне орахове љуске и пужеве кућице,
како их на гомилу слажем мрморећи бајалицу
коју сам као дете чула у сновима.
и вукла узбрдо истом снагом којом сам се ја
низбрдо одупирала да ме не одвуче,
подсетила ме како сам ја исто тако, некада давно,
мајку у сутону, али то је нека друга прича...
кроз одшкринуту капију,
она отрча до кућице,
а ја застадох загледана у Зид....
седим на прагу, никако да уђем,
загледам фасаду, тражим кључ,
и ослушкујем....
а ја сричем тишину...
нити се предати нити посустати,
можда убрати свету перунику,
нити прстију и снохватице чворовати
и сањати још једна врата која се отварају,
још један пролаз до зачаране спирале
којом се спуста до дна и диже у висине,
онде где ће сновиделице сунчевим зрацима
да оките бисером круну краљу над краљевима,
и да ми покажу како је лако живети међ живима.
Панонски галеб
***
Било би ми лакше да смо се посвађали
да сам ти стреле бацила у вир,
струну лука покидала,
да си ми рекао све оне речи
које сам већ чула
и због чијих сам неправди
стајала уза зид спремна за стрељање
без повеза на очима.
Али ја нисам рођена да ми буде лако,
живот је лепљива мочвара
кроз коју се све теже пробијам
док ми сенка затрпава трагове.
Нисам од оних које загризу ремен
и отпљуну огризак заједно са јауком,
који се прилепи као скорели завој
и који тражи самилост...
Моја бол у мени, незарасли чир,
чекала је ћутање да би набубрела
и сазрела до прснућа.
Можда ће ти бити лакше ако сазнаш
да вадим циглу по циглу из зидова
који су некада били кућа
у којој сам чекала
да проговориш...
Нада Петровић
Биљана Китић Чакар / НИ ОВО НИСАМ ЈА
НИ ОВО НИСАМ ЈА
Мирослав Б. Душанић / На тренутак безбрижан
На тренутак безбрижан
Tomas Merton / Adolf Ajhman
Adolf Ajhman
Драгољуб Стојадиновић / Драгољуб Стојадиновић
У Књижевној критици - Вечерњих новости, у Култура - 18.04.2004.
Бард књиженве критике, Драгољуб Стојадиновић, написа текст чији део преносим:Драгољуб Стојадиновић
„Раскућене речи“ Наде Петровић, у издању „Апострофа“
Крагујевчанка Нада Петровић је докала да је племенити гнев могућ, да је видовит и поетичан. “Раскућене речи“ су со земље и народа, корење без којег нема стабла, нема листања, нема плођења, нема трајања. Њена побуњеност, потпуна и без опозива, најдубље и више него икада до сада , изражава оно што се са нама збива у пределу изгубљеног, сакрализованог, одбаченог језика, грађеног вековима од сомота народног духа и маште да траје, да буде моћ противу мрака, да буде крвоток бивања, основног сеоског видовања, које време арчи и које нерасудно напуштамо, с којим несмајни кидамо коне, несвесни да тако губимо ритам, губимо моћ и да је у тим речима које смо раскућили, изгубљена амајлија опстанка.
(-----------------)
Одавно и да ли је икад, овакав пламен отпора у нашој поезији подигнут и овако моћан, и овако пресан и овако снажан, наачињен не само у језику, не само у раритетним речима, не само у пепелишту снова и збиље, него у заумљу, у ономе што се слути и разуме испод тајне и преко разума. Овај гнев је племенит као стара ковин и аков непопијена вина.
Радомир Мићуновић / Међаш као ивична метафора
Нада Петровић / Куку нама довека
Куку нама довека
Nada Petrović / Teorija zavere?
Još jedna teorija zavere? Aleksinac 1999. slika sa neta Nekoliko puta do sada sam...









