Željka Gavrilović

 

Svetlana Aleksijevič

“„ U poĉetku stvori Bog nebo i zemlju...

I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veĉe i bi jutro, dan prvi.

Potom reĉe Bog: neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode...

A svod nazva Bog nebo. I bi veĉe i bi jutro, dan drugi.

Potom reĉe Bog: Neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mesto, i neka se pokaže suvo. I bi tako...

I pusti iz sebe zemlja travu, bilje, što nosi seme po svojim vrstama, i drvo, u kome je seme njegovo po njegovim vrstama...

I bi veĉe i bi jutro, dan treći...“

Šta tražim u Svetom pismu? Pitanja ili odgovore? Kakva pitanja i kakve odgovore? Koliko u ĉoveku ima ĉoveka? Jedni misle - mnogo, drugi tvrde - malo. Ispod tankog sloja kulture izviruje zver. Onda, koliko?”

                                          Svetlana Aleksijevič - "Limeni dečaci"

  

Нада Петровић / УК(о)РОВЉЕНЕ РЕЧИ

 

Буљити

„Избуљио се ко буљина на мене Милисав само зато што сам му реко да не може да прерипи залеђен поток. Ни реч није изустио, но се залетео. И ене га сад како се укочањио. Смрзли му се и скочањили и шлофијанка и шифонске гаће. Ма још нешто му се скврчило, али то није за причу. Тако ти је то кад се по мрзлину поток прескаче. А мого је, није да није, мого је...“
Шта је све Милисав мого, а није мого Радисав, не теде наглас да каже, а вала ни његова жена о то није ни зуцнула. Јес вала...
Још увек се сова у неким крајевима зове буљина због избуљених очију, отуда и речи буљав, буљавко... Поред овог назива, у неким крајевима је зову и јеј и јејина, и совуљага и хукача.
И шта да вам још кажем у вези буљити? Ништа.
Ево из места, уступачке, рипам и настављам даље, а тамо у даљини има да се упиљим у нешто ко заљубљени тетреб... Како ли се зове женка тетреба и мужјак корњаче, змије ил препелице? Можда би требало да поменем бечити, гвирити, гвиркати, зурити, звиркати, пиљити...
Поменух речи уступачке и рипање, рипање је скакање, уступачке је скакати у месту, то јест ноге додирују исту површину код искока и код доскока. Постоји и скакање из места и то је скакање у даљ, а постоји и скакутање...
Доста је било пиљења у речи, подглеткивања, провиривања, зиркања, звиркања, очијукања, кибицовања, шацовања, ждракања... време је да се дангубица скрати...
И... Кад поменух реч „Доста“, паде ми на памет, опет, како су говорили наши стари: „Никад доста док не оста“. А што се тиче дангубица, то је мала и временски ограничена дангуба, а то је оно кад се дан ни у шта изгуби, кад се доколича и ленчари.
Ајд у здравље. Остајте ми живи и здрави. И само да вам још ово кажем. Наши стари су говорили и овако: „Немој да буљиш да не постанеш буљав.“

Нада Петровић / Док има песама...

 Док има песама...

„Написао сам најлепшу песму

сад могу да умрем“

те речи прочитах на корицама свеске

која се сама листала на врху гомиле

крај контејнера из ког је извиривала

девојчица мусавог лица и бистрих очију.

Ћерка и зет писца који ни једну књигу није објавио

посртали су под новим бременом који су износили из стана.

Пас је завијао из солитера у близини, мирисала је супа,

чула се бука из аута са спуштеним кровом набилдованог

док је чекао зелено на семафору и у ритму лупкао по волану,

бака се сакрила иза платана и тихо плакала.

Нада Петровић

11. фебруар 2019. ·

Brankica Damjanović / Kad umre drag čovek

Kad umre drag čovek

Prvo zastanem

Zaledim korak

Reč i dah

Pa ćutim

Dugo

I u toj tišini

Sve nekako oživi

Šta mi je i kad

Rekao

Šta sam ja rekla njemu

Setim se svakog detalja

Iznenadi me toliko života

U meni

Kad mi jave da je neko umro

Ih, umro

Kako umro kad se sa svakom

Novom mišlju

U meni nanovo rađa

I on i sve što smo prošli

Da nije smrti

Ne bismo znali

Ni da živimo

Kad ode drag čovek znam

Nećemo više popiti kafu

Zajedno

Vrlo važno

K'o da je kafa nešto

Ja se, bre, smrti smejem

U lice

Te fore da je strašna

Neka prodaje drugom

Ja umiranje gledam

Svakoga dana

Na licima živih ljudi

U njihovim rečima i gestovima

Kad smrt dođe po svoje

Ona ponese ono što jeste njeno

Al' ostane sve važno

Pečat čoveka u vremenu

Njegova dobra dela

I ljubav onih koji ga vole

Kad smrt dođe

Ona pomogne životu

Da se seti

Svoje besmrtnosti...

Нада Петровић / Путишта и огњишта

 Putišta i ognjišta

Klajiti – klajim, klajiš, klaji - drvo koje istiha gori – koje ne bukne i u pepeo se za čas pretvori - koje ne daje mnogo vatre, ali dugo traje.

Reći će neko da je ovo lokalizam. Reći će oni koji nisu osluškivali naše stare, pre više od pola veka u selima, ili oni koji ni sada ne osluškuju šta stari govore u skoro opustelim selima do kojih ne postoji ni put, ni putišta, a uskoro neće biti ni ognjišta.

Pre nekoliko godina zapisah ove reči u svom dnevniku. Sada mi padoše na pamet, baš sada kad iznova i ispočetka krenuh da čitam knjigu Gorana Rančića koja ima naslov “Ognjišta i putišta”.

Retke su knjige koje čitam po nekoliko puta. Najčešće su to one koje su sačuvale naš stari govor, onaj koji je na izdisaju pred globalizacijom. Iz ove knjige mogu da oslušnu i spoznaju prastare naše reči čak i oni koji su ceo život proveli na kaldrmi i koji nisu imali prilike u živom govoru da ih čuju. Goran je svaku reč, za koju je verovao da će biti nepoznata čitaocima, napisao objašnjenje.

U prvom čitanju priča sam samo pratila radnju, svakodnevnu radost i muku onih koji su skrajnuti i nevidljivi na medijskom nebu Srbije. Za to prvo čitanje mi nisu bile potrebne fusnote sa objašnjenjima i pojašnjenjima reči, a sada, u drugom čitanju, čitajući reč po reč, do zadnje reči, sebe proveravam da li iste reči sa istim značenjem pamtim, da se i u Šumadiji tako govorilo… Čitam sa tugom zašto smo ovo govorno blago prekrili trinjom tuđica i skraćenica, i sa radošću da još postoje oni koji ga pamte i govore.

Nada Petrović

05. 02. 2025.