ТАМО
Тамо где су људи
посекли дрвеће,
Посекли су живот,
На том месту никао је Синај,
Никао је песак.
Сад се браћа туку
Како би Земљу претворили у клепсидру
Која песак претвара у прашину,
У измаглицу,
У црвену кишу,
Скроз крваву,
Коју манити ветрови разносе
И у наше крајеве.
Тамо где су људи посекли живот
Цуре последње капи крви,
На Косову из ње расту црвени божури,
А из песка Палестине заводнички
Извија се,
Фатаморгана.
Фотографија / Нада Петровић
Има
две недеље како Милана нисам видела. Можда и више.
Кад
сам свратила он на истом месту, као да није ни кући
ишао.
Не
одговори ми на поздрав, него одмах крену:
Опет
ниси умела да кажеш – Нећу? Опет си радила и туђе
и
своје послове? Шта мислиш, неко ће ти каже хвала. Јок
вала.
А могу да се кладим да ти ни овај месец плата неће
бити
већа него што је била прошла. Него, седи овде и слу-
Ма
пусти, јабуко моја — говорила ми увек баба док би
цепао
чворновати пањ.
Шта
да пустим баба? Како да пустим? Пусти овде, пусти
онда,
а после се зима одужи, па стегне… Зар тад да лупам
секиром
да се народ чуди? А и није ово дрво јаче од мене.
Није
вала.
Пусти,
кад ти кажем. Окрњи се снага овде, глоцне се
онде.
Ништа одвише срећу не доноси. Ни рад, ни глад. Па
ни
сама срећа не потраје где је одвише. Видиш, јабуко моја,
погледај
мало боље. Оде живот док дланом од длан, а кад се
примакне
увиру, нико неће да те пита дал си баш ту главњу
уситнио
да може у шпорет. Ма тад нико ништа неће да те
пита.
Свима ћеш да будеш терет, сметња и сметало. И немој
да
гледаш како ти око мене руке свијаш. Окрени се, обрни
се,
видећеш да је мало таквих ко што си ти. Потрчи овамо,
појури
онамо, никад на себе не мислиш. И немој да гледаш
мене.
Мени је то од Бога и од година. А теби ће да буде од
луде
главе. Бог не лечи оне који неће да буду здрави, нити
чува
оне који се сами не чувају. Зато, остави тај пањ. Ако ти
жао
да га бациш, нек ти буде дрвљаник на ком ћеш потпалу
да
сецкаш. Пусти, кад ти кажем. Камо лепе среће да је неко
мени
умео да каже онда кад нисам знала нит умела..
И
тако… Остави ти ја тад пањче, не посеко га. Сутрадан,
кад
сам с посла дошао, видим баба седи на њему. И прексу-
тра.
Више није на столицу седала. Овако ми лакше, ближа
сам
земљи – умела је да каже, кад би је ко питао дал оће
троношку.
А јуче... Јуче ми баба тутну марамче и у њега
две паре увезане. Једна сребрна, друга златна. Та златна ти
је
Фрањин дукат. Откуд јој не питах, него је само погледа,
а
она рече и без питања: Јабуко моја, ова сребрна ти је да
купиш,
кад умрем, дубљи сандук. Понекад се неко ко умре
надује,
па да ми га на силу не затвараш. А за тај дубљи траже
паре.
И не само то, него у сандук, под обавезно, да ставиш
ово
трупче.
Што
ће ти, баба трупче, на онај свет?
Е,
сине мој, не знам ти ја како је тамо, ал знам да ме
ноге
боле и да мало – мало па седнем да се одморим. И не
питај
ме сад више о то, него да ти рекнем, док не забора-
вим,
ту жуту пару дадо ти, а ти ако можеш сачувај је док
не
остариш. Под старост ће да те сустигне твој силни рад,
па
ће и теби неки пањчић да затреба. Ако нема ко да ти
га
остави, ил нема ил неће, а ти купи. Кад год седнеш на
њега
мене се сети…
Јеси
ли чула? Ако јеси, размисли дал имаш дукат злат-
ни
да га сачуваш кад остариш. Ако га немаш чувај ту твоју
кичму.
Ако им ти не одрадиш, наћи ће они већ другу буда-
лу
да им одради. Њима није важно ко завршава посао него
да
посао буде завршен. Некоме запрете, некога шутну у
дупе,
некога тапну по рамену, једино им битно да је посао
готов,
овако ил онако. Њима бонуси и тринаесте и четрна-
есте
плате, а теби болови у кичми… Не иде то сестро код
паметних
тако. Паметни се склоне и сачувају.
Нада Петровић
Динамика могућег
Отац
Из ноћи у ноћ
Закива ексерима
Врата и прозоре
Мајка
Црвене кончиће
Гура у браву
Звери са прага
Маме ме урликом
Који памтим из снова
Уснула
Са вучијом травом
Под језиком
Заборављам
Изнова
Фотографија / Нада Петровић
„Život i dela besmtrnog vožda Karađorđa" ili
samo „Karađorđe" je srpski nemi igrani film iz 1911. godine. Režirao ga je
Ilija Stanojević - Čiča, a scenario je pisao Ćira Manok. Smatra se najstarijim
igranim filmom u istoriji srpske kinematografije.
The Life And Deeds Of The Immortal Vožd Karađorđe
(first serbian movie from 1911)
Smatrao se izgubljenim sve dok 2003. nije
pronađen u austrijskim filmskim arhivama.
Film se može videti ovde:
Sedmodnevnom ženskom djetetu, nađenom kako se davi, odbačeno u plitak kazan s bolesničkim pomijama, ostavljen ispred Infektivnog odjeljenja Koševske bolnice, neznani je cinik nadjenuo ime Nada.
Zbilo se to prije nego što je na Nadu naišao Jozef Masny, pedesetdvogodišnjki svježi udovac, otac dvojice odraslih sinova, kako leži na podu sirotišta časnih sestara, kao trinaesto uz dvanaest siročadi u dvanaest krevetaca.
Kao da je, Bože mi prosti, svinjče, pa trinaesto, pomislio je Pepi, i predložio sestri Rozaliji da udomi djevojčicu.
Ionako leži na podu.
Pa jest, suglasila se sestra.
Umjesto da kod Pepija Masnog, gradskog financa, ostane dok se ne oslobodi krevetac u sirotištu, najduže sljedećih sedam dana, Nada je ostala trajno.
Noću nije plakala, spavala je koliko i on, vazda je bila zdrava kao dren, baš neko lijepo i savršeno dijete, kakva se tek tako ne rađaju.
Ali što je najvažnije, bila je njegova, kao što sinovi to nikada nisu bili.
Ili je bio premlad da im bude otac, ili nije ni bio za mušku djecu.
Nismo svi za sve, pa je li tako?, govorio je Jozef Masny dok bi objašnjavao da mu je Nada nekako rođenija od njegove rođene djece.
Pa što ju, bolan, ne krstiš, grijeh je dušu ostavljati nekrštenom, nagovarao ga je fra Ilija, Ujevićev prijatelj iz pjesnikovih sarajevskih dana, i jednako gorljiv Jugoslaven i katolik.
Ne mogu, brate, pa da je stoput grijeh, što ako je mala židovka ili muslimanka, i što ako je roditelje njezine neki veliki jad natjerao da je odbace, pa da onda bude da je još ja krstim, samo da povećam broj krštenih na svijetu.
Alasalamet, kakva si ti budala!, izgovorio bi fra Ilija nakon što se triput prekrstio.
Kada je krenula u školu, lijepa, modrooka tankovijasta, još se i više zakovitlalo pitanje čija li je, mili Bože, jer ne znaš je li bolja ili je pametnija, fina i uredna, crta bolje od svih u školi, sva slova unaprijed zna, tablicu množenja i dijeljenja sama po sebi ima u glavi…
Pepi Masny je onako amaterski svirao violinu, pa bi na verandi nedjeljom priređivao matineje za Nadu.
Ona bi se uredila, pod ruku stavila futrolu za alat – to joj je damska tašnica – pa bi sva ozbijna i po dva sata slušala Pepija kako svira.
Danas baš nisi bio dobar, rekla mu je, i otpjevala šta je krivo odsvirao.
Jozef Masny naručio je kod Meierhoffera dječju violinu, da će Nadu poučavati violini.
Mjesec dana joj je trebalo da zasvira bolje od njega.
Našao joj je pravu učiteljicu, gospođu Simon, preko koje se među finijom gospodom sve do Zagreba i Beograda počeo širiti mit o tom djetetu.
Osim što je bila savršena, Nada je bila savršeno sretna.
Prvi i jedini solistički koncert održala je u Beogradu, u dvorani Kolarac.
Poočim je sav ponosan sjedio u prvom redu pune dvorane.
Grlila je bukete, gušila se u ružama, karanfilima i gladiolama, posrtala je pod cvijećem dok je silazila s pozornice.
I u najsretnijim trenucima svoga ionako sretnoga malog života te je noći usnula i nije se više probudila.
Sretan je život imala moja Nada, govorio je Pepi Masny, sve se trudeći da mu glas ostane čvrst.
Nekrštenu, sahranio ju je na Groblju svetog Josipa, Na njezinom bijelom nadgrobniku nema križa. Slikar Roman Petrović nacrtao je violinu, klesar Antom Lušina, koji je i izradio nadgrobnik, uklesao je crtež. U grob je, pokraj uzglavlja pokojnice, umjesto posmrtnog portreta, položena fotografija iz beogradske Politike.
Sklopljenih očiju u zanosu trenutka, fotografija s koncerta.
A ispod, sitnim ćiriličnim slovima:
Vivaldi se ovom nije nadao!
Ни прикрадамо нити склањамо
стамен каменом стамено
каменимо
јеком одјек јечећи крунимо
себе одасуте досипамо у
нутрину
Мрамором оптачемо ћутање
мраморно
басамцима оковани
подпрагушом и витим ребрима
своји на своме јесмо а ко
да смо се скрили у туђини
Митимо и мамимо мајчиним
млеком и очевом клетвом
из трмке дувара
прадедовских, стару матицу за прегршт воска
тек рођеним кћерима и
синовима крила за праг да залепимо
Нада Петровић
Фотографија / Драган Петровић
***
"Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se na njoj nataložilo naročito posle rata. Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik – ne dopušta da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša."
Neke knjige se čitaju u nastavcima. U pauzama između nekih drugih knjiga. Pred spavanje ili kad nam se ne spava. Druge odjednom, u dahu koji traje od prvog slova do poslednje stranice. Gutaju se reči, sve žureći da se spozna kraj i onda… onda se čitaju ponovo, da bi se uhvatila i lepota rečenice, i poruka koju nose i ambijent u kojem junaci obitavaju, rastu ili padaju, umiru ili se rađaju.
Fotografija / Zoran Petrović
Roman Kragujevčanke Nade Petrović, pod intrigantnim naslovom „Čedomorka“ (koji može da zavede na suprotnu stranu, ali samo trenutno pa i da odbije čitaoca od želje da čitanje ne samo dovede kraju, nego i da ga uopšte i započne) spada u one knjige koje morate čitati strpljivo i polako. Spremni na gorčinu u ustima i na duši, praćenu pitanjima na koja znate odgovore i pre nego što ste ih postavili, imajući u vidu tradiciju ovog podneblja koja se svodi na to da je žensko čeljade tuđa sreća i da njeno rođenje stoga i ne vredi slaviti. Dovoljno je već i samo to da mu se dozvoli da – preživi.
Glavna junakinja romana je imala tu (ne)sreću da bude em žensko, em voljeno dete ogromne porodice sa puno muške čeljadi, čiji je usud njenim rođenjem prekinut. To, što će njen sladak život, čija lepota se ogleda u hlebu od belog brašna mešenom isključivo za nju, kao personifikaciji sveg onog maženja i paženja kojim su je dočekali, trajati samo do rođenja sledećeg muškog naslednika, na sreću neobeleženog kao što su sva braća pre nje, samo je jedan od njenih nebrojenih usuda.
Poput svih žalosnih Petrija našeg podneblja, stvorenih samo da njihovih deset prstiju budu u službi opstanka ili napretka patrijarhalne porodice koja kroz sve svoje uspone i padove nekako na kraju uvek propadne, i junakinja sa kojom nas upoznaje Nada Petrović mukuje svoj život povinujići se tuđoj volji. Jer (se) tako mora. Jer nema kud. Jer, ako ne prihvati tuđu volju, ima samo jednu opciju: da završi među onima koje ni popovi ne žele da opevaju. I koje sahranjuju na kraju groblje, kao nekrste.
Uvek kada se pohvalim novim delom nekog svog blog ili Fejsbuk drugara, napomenim da nisam književni kritičar i da mi namera nije da pišem prikaz knjige. Svaku knjigu o kojoj pišem u stvari preporučim. Jer, toliko je dobrih knjiga, toliko fantastičnih knjiga koje propuštamo, jureći za izvikanim, dobro reklamiranim naslovima nekih stranih autora, posle čijih čitanja, da nas neko pita o čemu je reč, ne bismo znali da odgovorimo. Dok nas istovremeno čekaju sjajna dela domaćih autora za koja i ne možemo da znamo – niti ih neko reklamira, niti se šepure u izlozima knjižara, niti se mnogo čuje reč onih koji ih preporučuju.
Ako ste u prilici, pročitajte Nadin roman.
Ovde vam donosim samo mali odlomak:
„Svanulo… Nevidelica se razgrnula… Daj da pinem vodu, pa da nastavim…
Sve, Bracko, tako bilo… To što ti reko za narod… I kad se naša kuća s muško prinovila… Ej, bre, prvo pa muško! Za rados… Ali i za tugu… Barabar sa pesmu u kuću uđe i plakanje… Jeste muško, i to prvenče, loza da se nastavi, prezime da se produži, da ima ko sveću na grob da im odnese a da i’ sarani… Krv, seme i pleme da se ne zagubi… Da se, ne daj Bože, klica ne zaglibi u jalovinu i pronikne, a ne nikne… Moraš da gledaš i koje seme ostavljaš za prinovu, ali i u koju zemlju ćeš da sadiš… U kamenjar ili utrinu ako se baci, ptice i mravi će da odnesu ili će da se osuši klica i izjalovi semka… U pesak bez vodu ima samo da iščili… U močvarno da istruli…
Kurato… E, to ti je, ma to ti je da se ne trezniš dok u vojsku pođe…
E, tu ti stoji onaj jadac koji niko da prelomi… Šta vredi što će da piša stojeći i što će na njegovo ime imanje da se vodi, kad čuljo… Za vojsku nije… Ne daj ni najgorem dušmaninu to tako…
Znao li si da se ne računa u muško onaj što pušku nije poneo…?
Kažu, svinja avion ne vidi; magarac nikad konj da postane; prizetko domaćin… Još vele da onaj što paradni korak nije gazio i koga vojnička truba nije iz krevet terala, taj na posela jedino ostrig sa češagije, može da skuplja… Može, ako mu daju… A na to teško pristaju… Žanskadija u svoju vrstu neće da ga pusti. Pusto ti je to ko naša pustara, u koju ni trnjina neće da nikne.
Lakše će pustahija, koji je pevaljkama na pupak i u nedra očevinu stavio, da se oženi, no onaj za kog kažu da vojsku nije služio. Onaj ko može da prospe može i da sakupi, a onaj koji vojnik nije bio ne može ni jedno ni drugo.“
i nekoliko njenih uvodnih reči:
„Kada sam napisala prvu priču i ponudila je uglednom književnom časopisu, nisam očekivala odgovor, a sve u skladu sa Marfijevim zakonom. Međutim, nije bilo baš tako jednostavno. Glavni urednik mi je, nakon nekoliko dana, napismeno stavio na znanje da moje pisanije ne zadovoljava kriterijume. I mislila sam – to je to, ali nije bilo. Prošle su dve-tri nedelje, već sam zaboravila trenutnu tihu patnju i tinjajući bes kojim sam bila obuzeta dok sam odgovor čitala, kad mi se telefonom javio pisac u usponu koji je ujedno bio jedan od članova uredništva. Lepo se čovek predstavio, još lepše mi je ponudio da mu priču prodam.
Tada nisam ništa znala o autorskim pravima, a i da sam znala, pitanje je da li bi me zanimalo. Očigledno je da je moje ime pogrešan ključ za otvaranje vrata iza kojih su oni koje nazivaju piscima, koje citiraju, čija se reč čuje i pamti. Sem toga, nisam imala dovoljno para ni za doručak, a kamoli za plaćanje računa koji su se gomilali.
Možda ne bih na ponudu pristala da mi nije rekao da je to prvi i poslednji poziv, da još jednom razmislim, da ću, i ovako i onako,
napisano baciti kao pocepane čarape, kao koru od banane, kao staniol od čokolade, a da će mi sumu, ako se dogovorimo, odmah isplatiti.
*
Nekoliko godina kasnije, prepoznala sam svoju priču, malo dorađenu i prerađenu, ali ipak moju, u knjizi, meni tada potpuno nepoznatog pisca, iz susedne republike. Nije mi mnogo vremena trebalo da saznam da je autor koji je potpisan, sin jedinac čoveka čije se ime polušapatom izgovara, da su knjigu najavljivali na svim programima sa nacionalnom frekvencijom, da su je marketinški pokrivali informacijom da je delo značajno za celokupnu književnost naših naroda i narodnosti.
Umesto da se ljutim ili bar osećam ozlojeđeno, smatrala sam da je to poklon koji ne smem da odbijem. Mogućnost preživljavanja u smutnim vremenima se retko kome pruža, a ja tada nisam bila u situaciji da mogu da biram.
Nakon nekoliko meseci, kad sam ponovo bila u strašnoj finansijskoj krizi, spakovala sam dvadesetak priča i potražila urednika, koji mi je već jednom rukopis otkupio. Usput sam saznala da je u međuvremenu postao predsednik udruženja književnika i dobitnik mnogih nagrada, ali me to nije sprečilo da se pojavim u njegovoj kancelariji.
U početku se nije setio ko sam, onda se uplašio, verovatno je pomislio da sam odlučila da ga ucenjujem, da bi na kraju, čim je shvatio zbog čega sam došla, izvadio svežanj novčanica i pružio mi bez reči, čak i ne čitajući rukopis koji sam na sto stavila.
Od tih para sam isplatila sve račune, kupila pečeno pile i flašu vina. Te večeri sam prvi put samoj sebi nazdravila.
A danas? Danas, nakon dvadesetak godina i isto toliko mojih rukopisa objavljenih pod tuđim imenima, danas na kompu započinjem prekucavanje priče sa diktafona. Ispovest koju je moj Bracko u bolnici, kraj samrtničke postelje svoje sestre, snimio pre tridesetak godina. Priču za koju verujem da će mi obezbediti dovoljno novca da sledećih nekoliko meseci preživim.“
Negoslava Stanojević - preuzeto sa bloga
Još jedna teorija zavere? Aleksinac 1999. slika sa neta Nekoliko puta do sada sam...
