Бранко В. Радичевић / Љубомора

 Љубомора

Тада је певао дан у гранама топола.
Сетим се тебе и одмах ми грешна мисо.
Јутром река, а ти лудо гола.
Па мишљах: да је река мушко, ја бих од бола вриско.

И ја сам могао рибе клати.
Нисам веровао грму нити женској јови.
Ти си се могла и младом клену дати.
Из твог су чела ницали бели рогови.

Тада је певао дан у гранама топола.
Да би те видела, трска је порасла за два коленца.
Долазиле су звери оба пола.
Из твојих груди хтела су потећи два бела студенца.

И ја сам само могао да паднем на колена.
Био сам снажни јунац а ти млада мати.
И гледао сам два твоја ока замагљена
Због којих кључа крв и снага лудо пати.

Тада је певао дан у гранама топола.
Твоја сам бедра звао сапима, играчице.
Осећао сам: из мог чела расту два рога вола.
Како да стигнем ноге такве тркачице.

Био је то луди галоп од јутра до ноћи.
Поваљали смо траве и изранили жита.
И гледали смо се на светлу, својој бледоћи,
Ја здепаст, дебелог врата, ти бела, танковита.

И преста да пева дан у гранама топола.
Чудно: расле су шуме са корењем нагоре.
У вука очи пуне вучјег бола.
У води рибе воде тајне разговоре.

И била су два неба, једно је у реци.
И свака је грана имала топлину руке.
Пловили су неки чудни, црни месеци
С уснама да љубе, с рукама за курјаке.

И преста да пева дан у гранама топола.
Би вече. Ти си лежала на папрати.
А ја сам био младић, слаб, без она два рога вола.
И видех: ти би се могла и младом курјаку дати.

Да сам ти бичје речи рикнуо, ти би знала.
И никад ближе ножу не би моја рука.
Побегох, са мном су и дебла посртала.
Пратила су ме два грозна ока, твоја или твог вука.

Бранко В. Радичевић  

                                                Фотографија / Нада Петровић

Веселинка Стојковић / Вера - Нади Петровиh.

Веселинка Стойкович - Вера - белый стих

Вера - Нади Петровиh.
Веселинка Стойкович

Вера
Нади Петровић

Поглед,
светлост у очима,
лица, душе сјај...
загледаност,
као да је сав
небески сјај пред Тобом,
и Ти у њему,
и сјај небески у Теби,
и сав сјај око Тебе,
а Ти – круна!
Надо,
вера је у имену Твом!

2. март 2018.

–––––––––––––––
Нада Петровић, Србија, Крагујевац. Песник и прозни писац.

Препев: Лариса Потапова

Вера
Нади Петрович

Посмотрите,
свет в глазах,
лицах, души сияют...
увлечённые,
как будто всё это
небесная слава перед Тобой,
и Ты в ней,
и слава небес в Тебе,
и вся слава о Тебе,
и Ты - королева!
НАДО*,
Вера во имя Твое!
Веселинка Стојковић

https://stihi.ru/2018/12/28/6097?fbclid=IwAR1hpTa1cAIS2WjgbxnMPpXY1BFRfrb8DF0qXMdNsXiGT6OS8OoZNPBFvfI_aem_AU8a4A7F9NtR-aQPFOamAmRTMd1t44DpBg9x8-MG7c-AFC3tSUouHaTxrJUkkL6w0YTNLCrgiRO5N2AdjR6kuLsA

Нада Петровић / Џаба

 

ЏАБА БАЈКА О СЛОБОДИ 

Е мој прадеда... Џаба си ти са војском, преко гудура... Џаба утезао поломљена ребра... Џаба неколико година покушавао да станеш на сопствене ноге и видиш како слобода твојој нејачи крчи путеве у боље сутра.
А и ти, мој деда, џаба си јео туцану циглу уместо алеве паприке у млакој води, у логору где је више било смрти него живота, џаба си се борио против авети падавице коју си добио онда када су те оставили голог да дочекаш зору под леденом кишом, џаба си и узалудно покушавао да останеш довољно дуго жив да видиш како ти унуци доносе гуњ и пребацују га преко поцепане коже кроз коју су кости извиривале. Не дочека, ни њих ни слободу о којој си говорио у данима када ти крвава пена није на уснама била.
Прабаба и ти си џаба на кућном прагу ушице од секире дочекала лобањом преко које је била црна марама утегнута годинама уназад. Џаба си стајала на тим вратима да сачуваш огњиште крај кога си причала приче у којима је почетак и крај била слобода.
Па и ти деда, што узе пушку да браниш голоруку чељад и њиву и поток и слободу. Џаба ти је све то било. Исто џаба као што је отац радио у руднику, у Застави, на грађевини. Џаба сте вас двојица међусобно говорили о слободи која се назире, џаба сте свима причали ту бајку...
А и ти мајко, знаш ли да је џаба било то што што си причу о слободи с колена на колено преносила, о зори која свиће, о тесту среће које нараста ако се буде поштен и добар, вредан и радан.
Џаба нам свака ваша суза, сваки ваш извор крви којима воћке заливасте, џаба гробови које нам као међаше остависте. Све је џаба. Још увек се слобода не назире.

Нада Петровић



Нада Петровић / Господе помилуј

Господе помилуј

Неколико пријатеља ми је болно
душа им се с телом опрашта
ћутим јер немам ништа да им пружим
сем молитве безгласне
Господе помилуј.
Народ је мој све више болестан
душа нам се из тела спашава
немам ништа за лек и утеху
сем молитве безгласне
Господе помилуј
Свет постаје стргнути свлак
на коме се непомен-губари роје
немам ништа за спас
сем молитве безгласне
Помилуј Господе.

Нада Петровић
28.05.2017.


Нада Петровић / Делић приче

 Док су се дани, као предиво замршено, кидали и чворовима муке и трпње везивали, њен муж, јефтичаво жут, стално у засипу, радио је увек у ноћној смени, на складишту секундарних сировина, као чувар. „Плата мала ал' бар се не запиње. Капне једном месечно, таман толико да се преживи. Шта бисмо ми без тога?“, умео је да каже, када би га неко питао, како се сналази и још би додао: „Не знам ти ја, брате, да се снађем. Никад то нисам нит знао, нит умео, а вала ни могао. Да ми је боље здравље, било би све другачије, ал' опет, кад ставим прст на чело и помислим, сналажење је за друге, за оне који не би да раде. А ја... ја сам научио да једино са ова десет прста, све што имам и желим, градим и дограђујем“.

Делић приче из збирке "Реч у збегу"
Нада Петровић



Фотографија / Нада Петровић

Јуче, данас, сутра, сада и овде

 

Mili moji… Ovo je Šumadija… Pet kilometara udaljeno od epicentra Kragujevca… Kažu da je ovo prigrad… Kako li je tek u selima, pitam se dok uzaludno pokušavam da čujem dečiju ciku. Iz daljine se javlja lisica i ptice koje se dozivaju.

Lagano hodam skoro sat vremena. Sretoh jednog starca i videh dve starice. I to je sve. Da, to je sve sada i ovde. A do pre desetak godina nije bilo tako. Ovom ulicom su deca učila da voze bicikl, igrali loptu, žmurke, brali maslačke i pravili ogrlice.
Vratila sam se umorna kao da sam vukla pretovarena kola. Umorna od misli, od bola, od bezizlaza. Šta se to sa nama dešava? Koga mi to lažemo da je sve u redu?
Uključujem komp, otvaram početnu Fba… Kuce, mace, cvetići, nasmejana lica… Virtuelni svet… Paralelni univerzum… Šarena laža koja nam poručuje kako nam je život promašen.
Pozivam prijateljice, jednu po jednu. Pitam kako su. Ni jedna mi ne reče da joj teče med i mleko, samo jad i čemer. Pozivam drugare. I njih pitam kako su. Jedan od njih mi reče da sve češće razmišlja da završi sa svojim životom, drugi ćuti… Ni reč ne reče… Samo uzdiše teško i duboko.
Ponovo izlazim iz kuće. Odlučujem da hodam ulicama sve dok ne ugledam bar jedno nasmejano lice u staroj prestonici… Dovoljno će mi biti jedno jedino lice ozareno radošću… Dovoljno da mi dan bude nadom ispunjen.

Текст и фотографија / Нада Петровић

Zvoneći kedri Rusije - Vladimir Megre – 9 knjiga

 Zvoneći kedri Rusije - Vladimir Megre – 9 knjiga

“Velika Domovina se sastoji iz malih komadića. Rodnih, naslednih malih mestašaca. Bašti i domova u njima. Ako nema takvih ni kod koga, od čega se onda sastoji Domovina?”. Ovo je citat iz jedne od ukupno devet knjiga koliko sam pročitala u ovoj godini. “Zvoneći kedri Rusije”- Vladimira Megrea. Ovo je citat iz oblasti na samo jednu temu, a tema je nebrojeno u svakoj knjizi. I svaka tema mi je toliko bliska kao da sam je u ranom detinjstvu slušala, pa pod pritiskom života i životnih učitelja zaboravila.
“Kada onaj, ko oko sebe stvara prljavštinu, na čisto mesto dolazi, on i prljavštinu sa sobom donosi. Tamo gde si prljao, prvo počisti, samim tim ćeš sprati svoje grehe.”, evo još jednog citata iz jedne od knjiga “Zvoneći kedrovi Rusije”…
Nakon ovakvih knjiga osećam kako se u meni pokreće gensko sećanje na naše staro, skoro izgubljeno znanje, drevnih predaka. Nakon ovakvih knjiga rađa se i osećanje da ništa ne može biti izgubljeno, ni reč, ni misao, ni domovina.. Voda pamti, životinje pamte, kamen pamti, kao klica koja tek treba da proklija, pamćenje je i u nama. Od nas zavisi da li ćemo to seme mudrosti negovati ili duhovnim i materijalnim otpadom zatrpati. Od nas sve zavisi.


Fotografija / Nada Petrović

Нада Петровић / Трагови

 Трагови


Засадисмо храст

саградисмо цркву

реч неговасмо као чедо


Посекоше дебло

потопише јабуку на крсту

заћутасмо


Сами себе трагови 

закопавају у јауку


Нада Петровић



Фотографија / Нада Петровић

Бдење

 Бројање


Душа је тешка двадесет један грам,
измерили на кантару и апотекарској ваги,
на оној истој на којој се мери и отров и лек...
Кад је умирњао језичак, па ни горе ни доле да крене,
премерили изнова и из почетка,
као да проверавају време и место,
да л’ негде кочи сат, питали сенке по зидовима,
искривљене сказаљке по неколико пута вртели
око рђом нагрижене осовине...
... И записали на пергаменту, кожи, папирусу, папиру,
урезали у камене блокове и пећинске зидове
и слагали...
... Или нису добро видели,
или ово што ја имам није душа но суртук и баксуз
што притеже низ грбину к’о џак кад оклембеси...
Зајашило без самара и седла, у голе слабине удара,
упреда понаособ и засебице сваки пршљен,
хрскавицу, кључну и пубичну кост ломи,
откида од пупчане врпце, конопце спреда,
отвара дланове, пљује на жуљеве,
и подсмева се и подругује.
Осетио где је танко, па ме ту кида,
черечи дане без речи и на четворо разапиње,
покривку ноћног ћутања с голотиње скида,
церека се док кријем лице међ заврнуте рукаве,
најмање од свега посустаје пред руменилом стида.
А ја не знам куда и како даље,
обездушена од благодети неслободе
додирујем златне резе, окове и решетке,
не дајућ одушка себи тапкам у месту,
( важно је да у месту не стојим)
и бројим... До двадесет један и назад...


Срицање тишине
( Повод збирка Зид - Стојана Богдановића)

Сакривена од људи, од нељуди,
од себе...
Сенку оставила на кућном прагу
једино пса повела на кратком поводцу,
касније сам се ослободила и потрчала,
кроз траву која је некада била пут,
кроз коприве баш онде где је мајка
прстима расађивала љуте паприке,
кроз грање се провлачила,
посматрала кују како њуши ваздух
како ме по траговима прати,
а баш сам хтела да се изгубим.
Од гласа се не можеш сакрити,
допре дозив, нит знам кога нит зашто,
разгрну лескове гране и пронађе ме на коленима
како сакупљам празне орахове љуске и пужеве кућице,
како их на гомилу слажем мрморећи бајалицу
коју сам као дете чула у сновима.
Пратиља ме ухватила за руб мајчиног прслука
и вукла узбрдо истом снагом којом сам се ја
низбрдо одупирала да ме не одвуче,
подсетила ме како сам ја исто тако, некада давно,
мајку у сутону, али то је нека друга прича...
Уђосмо у двориште постранце
кроз одшкринуту капију,
она отрча до кућице,
а ја застадох загледана у Зид....
Ево и сада, а свећа дана се тули,
седим на прагу, никако да уђем,
загледам фасаду, тражим кључ,
и ослушкујем....
Сенка на Зиду миче устима
а ја сричем тишину...


Над/живети живот
(Одзив на песму Над/живјети смрт Мирослава Б. Душанића)
Проћи кроз циљ не значи стати,
нити се предати нити посустати,
можда убрати свету перунику,
нити прстију и снохватице чворовати
и сањати још једна врата која се отварају,
још један пролаз до зачаране спирале
којом се спуста до дна и диже у висине,
онде где ће сновиделице сунчевим зрацима
да оките бисером круну краљу над краљевима,
и да ми покажу како је лако живети међ живима.




                                                Нада Петровић




Панонски галеб

 

***


Било би ми лакше да смо се посвађали

да сам ти стреле бацила у вир,

струну лука покидала,

да си ми рекао све оне речи

које сам већ чула

и због чијих сам неправди

стајала уза зид спремна за стрељање

без повеза на очима.


Али ја нисам рођена да ми буде лако,

живот је лепљива мочвара

кроз коју се све теже пробијам

док ми сенка затрпава трагове.


Нисам од оних које загризу ремен

и отпљуну огризак заједно са јауком,

који се прилепи као скорели завој

и који тражи самилост...


Моја бол у мени, незарасли чир,

чекала је ћутање да би набубрела

и сазрела до прснућа.


Можда ће ти бити лакше ако сазнаш

да вадим циглу по циглу из зидова

који су некада били кућа

у којој сам чекала

да проговориш...


 Нада Петровић



Биљана Китић Чакар / НИ ОВО НИСАМ ЈА

 НИ ОВО НИСАМ ЈА

Не морим
Не говорим
У мук се
Претварам
Пловим
Без сидра
Без једара
Не марим
Ломе ме
Олује
Бесни ветрови
Нељуди
Не чујем
Не видим
Не пишем
Не живим
Ни ова суза
Није моја
Са неба
Капнула је
Биљана Китић Чакар


Фотографија / Нада Петровић

Мирослав Б. Душанић / На тренутак безбрижан

 На тренутак безбрижан

сузе нису вјечне / кад их понестане
искорачим / будим се
иза себе остављам: клечања
молитве / гробља
изађем у оближњу шуму
дивљим паткама дарујем осмијехе
гријехе препустим облацима
нека их однесу далеко у беспућа
у предјеле бестидне / у воде бездане

Мирослав Б. Душанић



Фотографија / Нада Петровић


Tomas Merton / Adolf Ajhman

Adolf Ajhman

“Ja, Adolf Ajhman gledao sam kroz prozorče.
Video sam svakog Jevrejina koji gori i pretvara se u sapun.
Da li vi ljudi mislite da ste bolji
zato što spaljujete svoje neprijatelje
iz daljine raketama?
A da čak ni ne vidite šta ste im uradili?
Hirošima... Auf Viedersehen!”

 Stihovi Tomasa Mertona


Фотографија / Нада Петровић

Драгољуб Стојадиновић / Драгољуб Стојадиновић

 У Књижевној критици - Вечерњих новости, у Култура - 18.04.2004.

Бард књиженве критике, Драгољуб Стојадиновић, написа текст чији део преносим:

 Драгољуб Стојадиновић

„Раскућене речи“ Наде Петровић, у издању „Апострофа“

Крагујевчанка Нада Петровић је докала да је племенити гнев могућ, да је видовит и поетичан. “Раскућене речи“ су со земље и народа, корење без којег нема стабла, нема листања, нема плођења, нема трајања. Њена побуњеност, потпуна и без опозива, најдубље и више него икада до сада , изражава оно што се са нама збива у пределу изгубљеног, сакрализованог, одбаченог језика, грађеног вековима од сомота народног духа и маште да траје, да буде моћ противу мрака, да буде крвоток бивања, основног сеоског видовања, које време арчи и које нерасудно напуштамо, с којим несмајни кидамо коне, несвесни да тако губимо ритам, губимо моћ и да је у тим речима које смо раскућили, изгубљена амајлија опстанка.
(-----------------)
Одавно и да ли је икад, овакав пламен отпора у нашој поезији подигнут и овако моћан, и овако пресан и овако снажан, наачињен не само у језику, не само у раритетним речима, не само у пепелишту снова и збиље, него у заумљу, у ономе што се слути и разуме испод тајне и преко разума. Овај гнев је племенит као стара ковин и аков непопијена вина.



Радомир Мићуновић / Међаш као ивична метафора

 Унус-Мундус је у бр.27-28 објавио критику Радомира Мићуновића где на једном месту каже: „ Она (Нада Петровић) је скућила књижевну грађу и успоставила своју поетику, сажету у три речи – самородан, изворан пев.“




Нада Петровић / Куку нама довека

 Куку нама довека

Окрунише речи,
традицију,
понос,
мит,
као клип кукуруза
зрно по зрно.
Гола шишарка
у голом длану.
Куку мени сестро,
куку мени мајко
Навалише на сећања
ко свраке на полог
док гракћу ко гаврани
подмећу мућкове
и кукавичја јаја
потурише нам беле заставе.
Куку мени земљо хранитељко
куку нама са нама самима
куку теби са нама оваквима
Лобање би да ваде
из Ћеле-кула
Јадовно и Јасеновац да затрпају
да душе деце Козаре лутају
невиделом и невидом,
безвидом и заборавом.
Видите ли стармајке
видите ли мученице
обневидеће вам пород
Космет завише у црн повој
задојише га крвавим млеком
ризама потрганим покрише
забате, јапије и тапије
Куд ћемо патнице, на коју страну,
кад нам се деца распршише
ко маслачак зрео
кад одоше куд их очи воде
и ноге носе,
а ми осакаћени
трупкамо крај капија
тек да им трагове наслутимо
Како ћемо на ону страну
Чиме путарину да платимо
Кад продадоше нам руднике
фабрике, земљу, воду,
оранице и јаловице,
ситну и крупну стоку,
крст и крстачу,
славску свећу и погачу.
И зид на ком икона виси,
чак и оно мало црног испод нокта?
Како ћемо прецима пред очи
које смо сопственим рукама заклапали?
Како ћемо Солунцима?
Како Лазару, како Милошу?
Како ослободиоцима и браниоцима?
Како, куку нама с нама самима.
Куку нама с небом што је високо.
Куку нама с земљом што је тврда.
Како живи у гроб заборава?
Како живи међ заборављенима?
Куку нама, од сад па довека.
Отеше ил отераше,
затворише, затроваше,
наредише, подмитише,
засолише и запепелише,
затравише, забравише.
Куку роде и родино
нит имамо чиме да се бранимо
нити имамо где да одемо
кости крте, жиле опузнуле,
пристигло и сустигло
накркачило па цуца
клецају колена и реч.
Некада смо знали бар да кунемо
а сад и то заборависмо
главе сависмо
поглед оборисмо,
а да су нас стари научили
камен о камен би туцали
и клели проклетнике и бајали :
„Душмани им на гробовима кукали“.

Нада Петровић


Фотографија / Нада Петровић


Nada Petrović / Teorija zavere?

  Još jedna teorija zavere?                                                          Aleksinac 1999. slika sa neta Nekoliko puta do sada sam...