Нада Петровић / Како смо стигли довде у уметности?

 

Некада је уметност била израз врхунске вештине и лепоте — средство да се прикаже божанско, човек или природа, нешто вечно. Микеланђело је у мермеру извајао Давида, Да Винчи је у неколико потеза открио тајне универзума. И све то — да би се видело, осетило, доживело.

 

А онда…

 

1917. Марсел Дишан поставља обичан писоар у галерију и назива га „Фонтана“.

 

1953. Роберт Раушенберг брише цртеж другог уметника и представља то као ново дело.

 

1961. Пјеро Манчони продаје своје излучевине у лименкама као уметност.

 

1965. Јозеф Бојс се затвара с живим којотом у галерији три дана.

 

1974. Марина Абрамовић оставља публици 72 предмета да с њом чини шта желе, укључујући и болне акције.

 

2019. Маурицио Кателан лепи банану на зид селотејпом и продаје је за 120.000 долара.

 

2021. Салваторе Гарау продаје „невидљиву скулптуру“ за 18.300 долара — купац добија само сертификат.

 

У музици је такође дошло до револуције: од класике и симфонија Баха, Моцарта и Бетовена, до Џона Кејџа и његове композиције 4′33″, где музичар не свира ниједан тон.

 

Савремени уметници користе све могуће звукове: свирају клавир половним органом, стварају ритам телом и звуковима природе, а неки чак свирају — прдежом. Тела и звуци који су некад сматрани вулгарним постали су део музичког изражаја, померајући границе уметности и изазивајући реакције публике.

 

Након свега остаје питање: шта ми заправо остављамо потомцима?

Да ли је наша реалност - невидљиви бомбардер, невидљиви  вирус, невидљива скулптура?

Колико ће времена проћи пре него што и ми постанемо невидљиви или смо постали невидљиви оног тренутка када се уметношћу почела називати гомила магле облепљене трицама и кучинама?

                    

 Текст Нада Петровић

Нада Петровић / Касно је само ако верујеш да је касно

Пре неколико дана, на аутобуској станици, разговарала сам са девојчицом која завршава седми разред. Приметила сам да морам да говорим врло кратко и једноставно како би ме у потпуности разумела. Рекла ми је да је задовољна, јер неће имати слабе оцене.

     У разговору сам сазнала нешто што ме је запањило: не зна таблицу множења, не уме да наброји три државе са којима се Србија граничи, нити да наведе пет градова у Србији. Била је у Београду једном, и то накратко, на екскурзији. Али зато зна називе неколико серија, главне глумце, улоге, и марку шминке коју користи инфлуенсерка коју прати.

 Када смо се растале, пало ми је на памет да су крајем седамдесетих деца знала више по завршетку другог разреда него она данас по завршетку седмог.

Сетих се и како су крајем шездесетих телевизори били црно-бели и имали свега два програма. На једном од њих се емитовала образовна серија *"Буквар"* са ликом Кике Бибић, која је кроз емисије описмењавала неписмене. Захваљујући тим емисијама, многе старице су научиле слова и почеле да читају.

 Био је и *Караван* – путописна емисија, после које су те исте старице могле да разговарају не само о краставцима и свињама, него и о ономе што су виделе и научиле.

Јуче прочитах причу о Џорџу Доусону, који је први пут сео у школску клупу са 98 година. Не да би испратио праунуке, већ да би научио да чита.

Рођен 1898. у Тексасу, унук робова, одрастао је без школе и без прилике. Цео живот је радио: био је чобанин, радник на железници, тешки физички радник. Али када му је у старости пописивач рекао да је "неписмен", Џорџ је рекао: „Ја нисам неписмен – само још нисам научио да читам.“

 Уписао је вечерњу школу. Учено слово по слово. Прочитао прву књигу. Па другу. И тако отворио потпуно ново поглавље свог живота. Са 103 године објавио је своју аутобиографију – *"Life Is So Good."*

 Јутрос сам разговарала са једном познаницом. Знам да чим се пробуди, укључује телевизор – на ријалити програм – и гледа га цео дан, све до спавања. Рекла ми је да јој треба помоћ да попуни образац и разуме како да пије нове лекове. Рекох јој да ћу је научити како се попуњавају обрасци и како да разуме шта јој пише на рецепту. Њен одговор био је: „Прекасно је за мене.“

Хтедох да јој кажем: "Никада није касно. Касно је само ако верујеш да је касно.“

Хтедох. Али ни реч не изговорих.

 Малочас сам се вратила од ње. Попилие смо кафу, попунила сам јој образац, исписала јој на кутијама кад који лек да пије. У позадини – ТВ, не престаје. У том тренутку – псовка.

Док ме је испраћала, испричала ми је временску прогнозу и рекла како Кристијан лепо уме да слика иконе.

 И тако, из дана у дан, из године у годину, тонемо – у просечну функционалну неписменост.

А у исто време, пред нашим вратима стоји – вештачка интелигенција.

Аутор текста Нада Петровић

Нада Петровић / Умеће малих корака

Покушавам да се сетим макар једне особе коју сам упознала, а да није имала бар један проблем. Не успевам.

Сваком је нешто недостајало, нешто му требало, нешто је желео, нешто га тиштило, нешто болело, нечему се надао, због нечег туговао, нечему тежио, нечему стремио, нешто му измицало, неко га издао или изневерио, због нечега је био тужан или је због некога жалио...

Они који су ме убеђивали да су потпуно и апсолутно срећни, су малобројни, на прстима једне руке могу да их набројим. Неки су ми од њих касније признали да су мене лагали, а други да су себе заваравали.

Наша добра Десанка је писала:

„Јер срећа је лепа само док се чека,

док од себе само наговештај да.“

Она писала, а многи су понављали тај стих са чежњом и надом да ће срећу дочекати спремни да је препознају и задрже.

Последњих неколико година мало људи срећем који верују у срећу, а још мање оних који корачају насмејани са вером у очима да их срећа иза првог угла чека.

Можда је баш проблем у том чекању. Да ли треба срећу чекати или ићи напред, ка циљу, свестан да нас срећа чека?!

Уосталом, шта је срећа? Малобројни су они који су свесни да је срећа у умећу малих корака. Кад год размишљам о срећи враћам се на молитву коју сам давно прочитала.

                  

                   

 Антоан де Сент Егзипери - Научи ме умећу малих корака

 

"Не молим Те, Господе  за чуда и виђења, него за снагу у свакодневном животу. Научи ме умећу малих корака.

Учини ме сигурним у процепу времена. Обдари ме осетљивошћу да одредим што је веома важно, а што мање важно.

Молим Те за разум да одредим суздржаност и меру, да кроз живот не клизим, већ да разумно одређујем дневни распоред, да запазим светлост и врхунце, да с временом на време нађем времена за лепоту, уметност и културу.

Дозволи ми да спознам да снови о прошлости и будућности не воде далеко. Помози ми да добро делујем непосредно, да садашњи тренутак препознам као најважнији.

Сачувај ме наивног става да у животу мора све добро протицати. Обдари ме трезним сазнањем да су тешкоће, неуспеси и ударци стални пратиоци живота – уз које растемо и сазревамо.

Подсети ме да срце често замућује разум. У правом ми тренутку пошаљи пријатеље који ће ми стрпљиво рећи истину.

Увек ћу Теби и људима пустити да ми говоре. Истину не можемо рећи сами себи, она нам бива казивана. Ти знаш колико нам треба пријатељство. Дај ми да будем дорастао том најлепшем, најзахтевнијем и најосетљивијем дару.

Дај ми довољно маште да у правом тренутку, на праву адресу упутим пакетић доброте уз пропратно писмо или без њега.

Створи од мене човека који ће браздати дубоко попут брода, како би дотакао и оне који су „испод“.

Ослободи ме страха да пропуштам живот. Не дај ми оно што желим, већ оно што ми треба.

Научи ме умећу малих корака."

Текст- аутор Нада Петровић; Фотографија са интернета 

Нада Петровић / Књига немира – поклон који нисам очекивала

     

Данас сам, после неколико завршених обавеза и лепог разговора са драгом познаницом, села да попијем кафу и предахнем. Успут сам на интернету тражила неку добру књигу која је у продаји – нешто што би ми пријало, а да није већ прочитано и познато.

            

Уместо класичних предлога, налетела сам на нешто сасвим друго. Наишла сам на наслов: „Књига немира“, аутор – Фернандо Песоа.

Нисам одмах знала шта да очекујем. Име ми није било потпуно непознато, али сам схватила да заправо о њему знам врло мало. И баш зато сам застала. Прво због самог наслова. Звучи као нешто што би вероватно многи умели да напишу – ако би цео свој живот посветили писању.

Потом сам, наравно, кренула да тражим још информација. И оно што сам пронашла, пожелела сам да поделим с вама.

 

Фернандо Песоа је живео у Португалији, у првој половини 20. века. За живота је објавио веома мало – а после његове смрти пронађено је преко 25.000 страница текста у једном сандуку. Писао је под различитим именима, хетеронимима, и сваком од њих дао потпуну биографију, стил, темперамент. Уместо једног писца – у њему је живело више њих.

„Књига немира“* је дело једног од тих унутрашњих гласова – Бернарда Соареша, помало заборављеног помоћника у књиговодственој радњи у Лисабону. То је збирка мисли, записа, унутрашњих дијалога – као дневник, али без датума. Као исповест, али без публике. Као разговор са собом, који случајно чујеш.

„Понекад, у тишини ноћи, размишљам о животу, и мојој души се јавља једна туга тако стварна, као да ме неко додирнуо по рамену. Онда схватим: у свету постоје људи који мисле, осећају, и пате — и нико за то не зна. Као ни за мене.“ – Бернардове речи.

Не знам како ће деловати на вас, али мене је оваква реченица зауставила. Прочитала сам је неколико пута. Као да сам хтела да се уверим да стварно постоји.

Сада ми остаје да пронађем штампано издање — можда и неку половну књигу и да започнем авантуру читања.

 Информација коју сам добила била је за мене прави мали поклон.

Можда ће овај поклон значити и некоме од вас.

Ако и вас нека реченица заустави — јавите се. Можда је баш та реченица из књиге која и мене занима. 

Напомена: Књига је у преводу позната као "Књига немира“, али постоји и издање под називом "Књига неспокоја" — ако будете тражили, имате обе могућности.

Напомена о хетеронимима:

Фернандо Песоа је писао под различитим именима, која се зову хетероними — сваки са својом биографијом, стилом и ставовима. Најпознатији међу њима су:

* Алваро де Кампос– песник романтичар и мистик;

* Рикарду Реис – класичан и формалан песник;

* Алберто Каеиро – песник природе, једноставан и непосредан;

* Бернардо Соареш– књиговођа и филозофски мислилац, аутор *„Књиге немира“*.

 

Још једна занимљива ствар коју сам сазнала: Песоа је у једном тренутку свог живота водио чак четири часописа, писао песме, есеје, прозу, и био веома активан у културном животу Лисабона, али је за живота објавио врло мало.

 

 Аутор је Нада Петровић, а фотографије су са интернета

Нада Петровић / Кад се завеса спусти - живот тек почиње

( За старије од 97 година забрањено читање)

 

У последњих неколико година све чешће срећем људе који након одласка у пензију или губитка посла почињу да тону. Није то увек одједном. Почне тихо — несаницом. Увуче се страх од ноћи без сна. И онда, пре него што схвате шта их је снашло, већ су заглављени у осећању бесмисла. Без идеја. Без воље. Без наде.

                

Разумем их. Када годинама градимо живот око посла, кад нам је рад постао не само извор прихода већ и идентитет, место припадања, па и једини начин да нас свет препозна — онда је логично да се без тога осетимо изгубљено. Нарочито ако смо, у том свакодневном ритму, занемарили себе, своје пријатеље, хобије, ствари које нас хране изнутра.

                         

Али постоји и друга страна. Људи који, уместо да стану, направе заокрет. Који баш у тим тренуцима пронађу прилику за нови почетак — посвете се нечему што су одувек волели, врате се старим страстима или коначно крену ка нечем за чиме су само чезнули годинама.

 

На блогу сам зато започела један посебан циклус — о људима који се нису предали. О онима који су, чак и кад је све изгледало као крај, схватили да ту негде почиње нешто ново.

До сада сам објавила четири животне приче које су ми помогле након преласка са свакодневне рутине и колотечине „ ја то морам“, на потпуно непознати терен „ја бих то могла“.

 

За моје колеге је одлазак у пензију био чекаоница за смрт, а мени могућност да се посветим стварима за које никада нисам имала времена. Једна од тих ствари је и доста читања књига и чланака. Сем тога сада имам довољно времена и да пишем.

 

О другим интересовањима неки други пут, у овом тренутку бих желела да напишем неколико речи о најстаријој блокерки на свету која је постала инспирација многима.

У мени лично је покренула мисао колико би се живот и размишљање људи старије животне доби променио када би, уместо што седе испред телевизора и гледају ријалитије или слушају манипулативне објаве, окренули сопственом животу и повезали са људима са којима деле исте моралне и све друге вредности.

 

Шпанкиња Мари Карили је рођена 1911. године. Свој први пост на блогу  објавила са 95 година. У тренутку када су њени вршњаци већ одавно били у сенци сећања и заборава, она је пронашла начин да се обрати свету. Писала је о свом детињству, сећањима из грађанског рата, породичним навикама, али и о књижевности, науци, политици, новим технологијама и промишљањима о људској природи.

                      

Својим речима, једноставним али мудрим, допрла је до хиљада људи. Њен блог „La abuela bloguera“ (Бака блогерка) је пример да никада није касно. Ни за учење, ни за изражавање, ни за повезивање са другима.

 

Блог је за кратко време постао виралан — прочитало га је више од 1,7 милиона људи широм света, а 2008. године добила је и награду као најбољи блог на шпанском језику коју додељује немачка медијска кућа Deutsche Welle.

 

Преминула је 2009. године, у 97. години.

Пут до Мериног блога је овде.

 

Напомена:. Овај текст је настао из потребе да охрабрим људе које срећем – било у стварности, било на интернету – да се покрену и живе сваки дан пуним плућима, да не одустају од својих жеља и снова, да не живе у успоменама.

Блогерка Мари је моћна инспирација да никада није касно да се нешто ново научи, сазна, упозна...         

ПС: За старије од 97 година нисам сигурна која правила важе.

Нада Петровић / Ако се дубоко верује снови су оствариви.

  

Ако се дубоко верује снови су оствариви. 

Мало је возача са којима сам потпуно сигурна да неће да направе неку глупост, док возе. Нарочито ноћу. Међу малобројнима је мој син. Осећање да све што би могло да се догоди је ван његове или моје контроле, оставља ми слободу да могу да причам, ћутим, спавам... Било шта, без временског ограничења.

Скоро ће поноћ. Док се напољу ветар увлачи у кости и цвокотање креће неконтролисано, ми у загрејаном ауту. На аутопуту смо доста дуго. Мотор се скоро не чује. Тишина би била потпуна да није укључен радио.

На ивици између јаве и полусна јавља се мисао: „Боже. Хвала ти на оваквом дану“. Реч „Хвала“ у души се претвара у одјек, у одјек одјека, у одјек одјека одјека.

У мојој свести, у мени, се појављује слика истргнута из тог дана. Сачувана у очима, у памћењу, у души, као фотоапаратом. Моја ћерка свом брату, а мом сину, спуста у руке свог сина који је тог дана напунио годину.

Топло ми је у срцу и наставља да ме греје сазнање да је то један од оних дана због којих је вредело живети, због којих вреди наставити са животом. Дан који ми је одао признање за сву моју борбу и веру и наду.

Била сам у праву када сам веровала да од снова не треба одустајати. Ако се дубоко верује снови су оствариви.

                              

 

 

Спикер, након завршетка једне нумере, најављује другу.

"Sixto Rodriguez - Sugar Man“.

Никада до тада, а вала ни од тада, у мом присуству, није ни поменуо тог музичара, а тада, баш тог дана, провиђење је послало ту информацију да би дан остао упамћен од првих јутарњих сати, до самог свог завршетка.

 

                                
        Дуго сам тражила информацију о Родригезу и на крају сазнала ово:   Откривен је крајем 60-их година у једном бару у Детроиту, када су двојица прослављених продуцената остала затечена његовим мелодијама. Убрзо су снимили албум за који су били убеђени да ће запечатити његову репутацију као највећег уметника своје генерације. Родригез нажалост није успео да стекне популарност каква се од њега очекивала и после кратке и слабе турнеје по Аустралији, издавач је прекинуо сарадњу са њим и он је као музичар убрзо нестао са лица земље.

Сплетом чудних околности, његови албуми долазе у Јужну Африку и апсолутно непланирано утичу на формирање свести једног друштва.

За то време он није ни слутио да је у Африци славан. Вратио се обичном животу у Детроиту, радећи физичке послове, укључујући и грађевину, како би издржавао породицу.

Тек 1990-их, значи тридесетак година касније, захваљујући напорима двојице обожавалаца из Јужне Африке, откривено је да је Родригез жив. Ово откриће довело је до његовог тријумфалног повратка на сцену, укључујући и распродате концерте у Јужној Африци.

Његова прича је овековечена у документарцу *Searching for Sugar Man* из 2012. године, који је освојио Оскара. Ово је још један филм који планирам да потражим и одгледам.

Верујем да ћу филм са преводом да пронађем... Ако се дубоко верује снови су оствариви.

 

                                              Аутор Нада Петровић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Нада Петровић / Ко у чуда верује тај чуда и ствара

     

Постоје људи о којима сам само чула или прочитала, који су променили мој однос према свету. Једна од њих је Вилма Рудолф која  је рођена 1940. године у Сент Бетлехему, Тенеси, као двадесето од 22 деце у породици.

Замислите породицу из тог времена без веш машина, машина за судове, усисивача...

... И замислите сада дете, Вилму, која је често била болесна да би у 4. години живота оболела од парализе леве ноге. Лекари су родитељима рекли да никада неће моћи да хода. Са таквом дијагнозом у тако бројној породици са чудом се граничи могућност да Велхима не само прохода него осваја и награде у трчању на Олимпијади. 

Замислите сад девојчицу која тек у дванаестој години прави своје прве кораке, која је до тада била скоро непокретна, замислите колика је снага њене жеље да хода. Корак по корак.

Сада више не морате да замишљате јер догодило се чудо о ком могу да се нађу слике, снимци, хиљаде написаних страна.

„Црна газела“, тако су је звали када је на Олимпијади у Риму 1960. постала најбржа жена света и вратила се кући са три освојене златне медаље.

И замало да заборавим, Вилма је била Афроамериканка те шездесете године прошлог века.

Није ли довољан овај делић истргнут из живота једног јединог живог бића на овој нашој планети? Није ли довољан да се свако ко је застао покрене, да свако ко је пао да се подигне?!

Да. Чуда су могућа.

Ко у чуда верује тај чуда и ствара.

                        

Аутор текста Нада Петровић / Фотографије са Пинтереста

Нада Петровић / МОСТ ИЗНАД ГЕНЕРАЦИЈСКОГ ЈАЗА

У јавном простору све чешће чујемо термине као што су генерација X, Y, Z или Алфа. Они који не прате те поделе, често осете збуњеност или искљученост — као да су невидљиви у причи о савременом друштву. Нарочито су маргинализоване старије генерације, које се све чешће поистовећују искључиво с улогом „бака и дека“, што у јавном дискурсу понекад звучи покровитељски и понижавајуће.

Подела генерација добила је значај тек након глобалне економске кризе, иако су друштвене и културне разлике међу њима постојале и раније. У наставку следи кратак преглед генерација са освртом на подручје Србије и бивше Југославије:

1. Предратна генерација / Тиха генерација (1928–1945)
– Одрасли у Краљевини Југославији и преживели Други светски рат
– Обликовани сиромаштвом, пропагандом и потребом за обновом
– Први масовно писмени и урбани слојеви становништва

2. Генерација раног социјализма / Бејби бумери (1946–1964)
– Одрасли у СФРЈ у време економског раста и државне стабилности
– Искуство бесплатног образовања, запошљавања и стамбених зајмова
– Доживљавају пензију као право, а не као изазов

3. Генерација X (1965–1980)
– Последња генерација школована у СФРЈ
– Доживела распад државе, ратове, санкције и економски хаос
– Одрасла уз прве компјутере, видео касете и нове медије

4. Генерација Y / Миленијалци (1981–1996)
– Одрастала током транзиције, нестабилности и борбе за пуко преживљавање
– Прва дигитална генерација: интернет, мобилни телефони, енглески језик
– Образовани, често незапослени у струци, склони емиграцији

5. Генерација Z (1997–2012)
– Потпуно дигитално детињство, глобализација и друштвене мреже
– Мање везе с идејом социјалне државе, више фокус на индивидуализму
– Брзо се прилагођавају, али често без стабилног вредносног система

6. Генерација Алфа (2013–данас)
– Одрастају уз екране, вештачку интелигенцију и стално повезивање
– Неће памтити Југославију ни социјалистичке системе
– Њихов идентитет се још гради, али под снажним утицајем технологије

---

КУЛТУРОЛОШКЕ РАЗЛИКЕ МЕЂУ ГЕНЕРАЦИЈАМА

Предратна генерација: Радио, народна музика, архаизми у говору, ироничан хумор
Бејби бумери: Шлагери, филмови СФРЈ, технократски изрази, друштвена сатира
Генерација X: Рок музика, урбани сленг, ироничан и мрачан хумор
Генерација Y: Интернет култура, енглеско-српски жаргони, самоподсмешљивост
Генерација Z: TikTok, визуелна комуникација, апсурдни хумор
Генерација Алфа: Емоџи говор, кратке поруке, хумор кроз визуелне ефекте

---

Поделе по генерацијама могу бити корисне за разумевање друштвених промена, али постоји опасност да се претворе у стигматизацију. Свака генерација има своје вредности, доприносе и слабости. Време је да престанемо да градимо зидове и почнемо да градимо мостове — не кроз носталгију или осуду, већ кроз дијалог, учење и разумевање.

Промене су неминовне. Питање је да ли ћемо их дочекати спремни и повезани — или затворени у своја сећања и предрасуде.

                                          Текст Нада Петровић - Слике су са Пинтереста.