Абрам Баврам
Драгутина су, некако с јесени 1944. Бугари отпустили
из заробљеништва. Не би они ни тад, него стигоше Црвеноармејци, похапсише чуваре логора,
отворише капије и показаше заточеницима у ком правцу је Србија.
Колона се целим путем ка домовини осипала.
Гладни, боси, скоро голи, испијених образа и погрбљених леђа, пробијали су се
кроз шипражје, трњак и драч, преко планина и дубодолина.
Многима су, на тим путељцима и старопутинама,
кости остале расуте у урвинама и вододеринама.
Дуго су старине из пограничних насеља, и са ове и
са оне стране, причали како су целе те зиме курјаци били сити, па им међ'
торове и оборе нису залазили.
Драгутин је и пре рата био болешљив и заостајао
за својом врстом, али то га не сачува да остане крај свог огњишта.
Кад су га са кућног прага одвели, без мушке главе
и храниоца, осташе Дака, жену му, и четворо деце.
Старији син је таман требао да крене у школу кад
се заратило, ћерка напунила шест и помало је мајци помагала у кући и око куће, млађи
син, још у хаљиници, једва две да је имао,
а најмлађе дете, девојчица, само што се била родила.
Када се у свој дом вратио рођена деца га нису
познала, а ни он њих не би препознао да их је негде на сокаку срео.
Голуждрава дечица су се иза врата скривала, а он,
мршав, са цаклећим сјајем у плавим очима, чим је црвоточни праг прескочио,
неколико се пута заредом прекрстио пред иконом, која је била окачена на чађавом
зиду, а онда се вратио и довратак и праг пољубио, па се опет прекрстио.
После неколико дана баба Јока, како су звали
најстарију комшиницу, расприча по селу: „Врати се Драгутин жив. Донесе горску
болес. Тешко њему и његовим...“
Водили Гуту код доктора. Он реко епилепсија, лека
нема. Водили у треће село код учитеља, он рече падавица, лек не зна. Водили код
свештеника који му очита молитву за здравље и каза да га само Бог може спасити.
После је ишао код видара и врачара, али кад чу да
треба неколко ноћи, кад је пун месец, наизменце да преспава у вододелници па у
суводелници, а после да све то понови на утрини па у врзини, изнова је тад
пришао икони, али се није крстио, само су му се усне мицале, као да немуште речи
изговара.
Све је слушао и све пробао, ништа није помогло.
На крају се окренуо старицама које су знале тајну лековитих травки и враџбина,
а неке су од њих умеле и олово да топе и страву да саливају.
Е, ту се свашта наслушао. Једни су причали да се од
болести може исцелити бајањем, други су говорили, кад га то увати, да му ставе гвозд
у руке, а кожни ремен међ зубе, док не прође. Још су многи понављали да све
пролази па и то ће морати било кад да мине. Трећи су саветовали да, кад почне
да се тресе, неко треба што јаче да лупа у звоно, клепало или клепетушу, да ће тако
да растера клетве и проклетства, зле духове и погане мисли душмана.
Чули су од познатог травара и видара да лек има
на сваком кораку. Исцедак од коприве, крв од јазавца и сирова корњачина јаја. И
то сваког дана по једно наштину, а не одједаред цео полог. Али и то не поможе.
Лечио се и златном папрати или златицом са
камена, или како су је други звали - травом од страве, а сва су та три назива
за исту биљку.
За ту чудотворну травку је Драгутин чуо, још у Бугарској,
док је робовао. Тамо су га сапатници тешили да није болесан него му се
страва око груди обмотала, ко змија, па
понекад стегне, а други пут олабави. Да
ће та непоменка да се одмота и да оде ако јој се реп поспе златним поленом.
Пролазиле су године. Драгутин се мало окрепио или
како неки рекоше, коварнуо. Тресла га болештина с времена на време, пред зору, пре првих петлова, па би целог
наредног дана изможден и покуњен седео на пањчету, сецкао суварке што би му
деца приносила и ћутао.
У тим и таквим данима ни реч не би проговорио, а
осталих дана се тек неколико пута од свитања до смираја јављао, тек толико да
му се глас чује.
Старији син је већ имао тринаест година кад
отворише школу у селу. Комисија му написа да је аналфабет и још рекоше да у
целој недељи иде само два дана заредом код учитеља.
Тамо је научио слова и да броји до сто, да сабира
и одузима до двадесет. И то је све. Остале дане је учио занат и одрастао уз
текме за малтер, мистрије, брадве, сврдло и остале алатке. Дановао на обнављању
или изградњи школа и сеоских домова, а ноћевао на поњави, асури или на голој
земљи, тамо где се затекао. Ретко коју ноћ би у свом дрвеном кревету, на сламарици, преспавао.
Ћерка је имала једанаест и општинари рекоше оцу да
не мора женско дете да се школује, да је мајка код куће подучи како се преде и
препреда, како се плете, како се шије и пришива, како се крпи, како се везе и
храна готови, како се меси и кува, како се храни и чува стока, које су травке
лековите, а које отровне, како се чељад на окупу чува да се сачува пород,
породица и живо огњиште.
Млађи син, таман кад је време, са седам пуних
година, крену у први основне. За најмлађу сестрицу, која је тек напунила пет,
комисија није ни питала.
Мајка Дака је све носила на својим слабашним
плећима. И кућу и окућницу и није јој било тешко, нити се икада икоме жалила.
Једина тескоба у грудима је била што су јој дечица, скоро свако вече, гладна
легала, што им је глад и образе и зенице премрежила. Оно мало што је за храну имала делила је на
равне части, а за себе никад није ни залогај остављала. Шта је јела и од чега
је имала снагу да ради без одмора и предаха, нико није знао, а да је ко то
приупитао ни она сама не би умела да каже.
Устајала је пре свих, легала последња. Док
замеси, размеси, испече, пристави, постави, распреми, потопи, опере, испере,
накачи, воду донесе, дрва унесе, подложи и заложи, положи, очисти, обрише и
омете и још штошта и још свашта, васцели дан и пола ноћи прође. Многи су се
питали да ли је икада и кад је спавала.
Никада јој нико, сем старије ћерке, осмех на лицу
не виде. А и ћерка је насмејану само једном спазила.
Дошла је тог дана из њиве, тек толико да макању подоји.
Застала је на улазним вратима и посматрала како најстарија ћерка љуља зипку и у њој млађу
сестрицу.
Суза јој је клизнула низ образ када је видела
како јој ћерка, детенце од неколико месеци успављује дрвеном цуцлом, коју је
сама направила, и како је понекад умочи у пресно млеко измешано са неколико
капљица меда од дивљих пчела.
Перцетом од мараме је брзо обрисала крајеве усана
и једну једину сузу са образа. И даље је своју децу посматрала. Старија је коленом
гуркала љуљку, једном руком сестрици цуцлу придржавала, а другом сузе отирала.
Дака тад притрча ћерки, испуцалим дланом јој лице
ка себи окрену и неколико сланих капљица са њега обриса, па је тихим гласом
упита да ли је нешто боли.
Ћерка грцајући одговори: „Мајко, жао ми. Душа ме
боли. Ево бата научи књигу и бројеве, а сад и други брат учи. Ускоро ће и
сестра у школу. А ја, ја ништа не знам. Бар да знам која слова постоје и којим
се редом пишу, чини ми се лакше би ми било.“
Мајци се тад озари лице и усне у осмех развукоше.
Чак јој и марама спаде са главе, и оста занавек тако насмејана и гологлава, у
памћењу цурице.
„Ћерко, не
плачи, то знам. Мене је моја неписмена мајка, а сад ћу ја тебе да научим“. И
поче да декламује разбајалицу. Неколико пута је понављала док девојчица није упамтила.
Сачувало се то у сећањима, прво у бабиним, па у мајкиним, а ево и у мојим.
Памћење по женској линији, као родослов.
И.... Да се не заборави, да не остане у тамници
прошлости, да не потоне и нестане, ево и
ја свом роду најрођенијем у незаборав да забележим:
А Аврам
Б Баврам
В Виде
Г Голо
Д Дупе
Ђ Ђаци
Е Ено
Ж Живе
З Зими
И И
Ј Јесени
К Кано
Л Лепи
Љ Људи
М Ми
Н Немамо
Њ Њихово
О Одело
П Па
Р Рашивамо
С Старо
Т Татино
Ћ Ћебе
У Ушивамо
Ф Фронцлама
Х Хаљине
Ц Целом
Ч Чаршијском
Џ Џадом
Ш Шетамо
Преносе се речи као белези са колена на колено,
предају следећој генерацији као бакља, као луча, којом обасјавају пут, да не
лутамо међ туђинима, да се туђинским речима не споразумевамо.
Из рукописа 2026. - Нада Петровић
Напомена: Објављено у часопису "Савременик +" - 2025. године
