КАРТА У ЈЕДНОМ ПРАВЦУ
Пре него што сам примакао мобилни уву погледао сам
на сат. Нисам спавао ни десетак минута, прво што ми је то пало на памет, а
друго, која ли то будала зове један сат након поноћи. Број ми је непознат...
позивни је из Србије.
Нађа се на утишану звоњаву телефона мало протегла и
наставила да спава. Рука јој је и даље мирно лежала преко мојих голих груди.
Плава, дуга коса јој је прекрила цело лице. Знао сам да се у сну пући. Увек су
јој усне напућене на исти начин као када маже кармин, увек када је ухвати јак
сан, а увек је чврсто спавала након вечери као што нам је била ова наша, вечерас.
Крља је опет пијан и опет је заборавио разлику од
три сата колико је тамо и овде и опет ће о свему и свачему да меље, мисли су се
кокичале у мојој глави, чим сам му чуо глас. Прошли пут сам чврсто одлучио да
то буде последњи пут... да више нећу да му дозволим да… Али нешто ме је у његовом гласу лецнуло пре
него што сам га замало отерао у материну.
У почетку нисам схватио шта је то нешто, а онда ми
је синуло, па он, када је пијан и када пева, никад не муца, а сада су му речи
биле искидане, по неколико пута запињале код сваког слога. Једино што сам
разумео је Вањино име. Никада ми је није поменуо од како сам из Србије отишао.
Говорио је о свему и свачему, али о њој никада ни речи. Добро је знао да би ме то наљутило, а то му не би било
у интересу. Очекивао је да ћу и за њега да нађем посао у Москви. Узалуд је
очекивао…
„Стани!“,
рекао сам мало гласније. И наставио мало тишим гласом да Нађу не пробудим. „Где
си запео? Понови“, наставио сам, тешком муком успевајући да исконтролишем глас
и осећања. Поновио је: „Вање више нема. Малочас сам чуо. Сахранили је пре три
недеље. Не знам детаље, кад сазнам јавићу ти.“
Ћутао сам. И он је ћутао. Вероватно је то трајало
минут или два, али је мени личило на вечност. Чуо сам га како се искашљава, желећи да ми
скрене пажњу, па онда је питао да ли сам још увек ту. Када није добио одговор, прекинуо је везу.
Благо сам склонио Нађину руку и полако се извукао из
загрљаја њених ногу. Нисам знао да ли и даље спава или се само прави. Никада
нисам био сигуран ниједна жена шта осећа или зашто нешто ради. Једино сам Вању
разумео. Разумео, све до сада.
Облачио сам се механички, механички сам ставио џезву
на ринглу, механички запалио цигарету док сам седао на расклиману столицу
прекривену дречавом седалицом са ресама. Ништа нисам мислио, ништа осећао.
Једино ми је било важно да попијем неколико гутљаја кафе, да се разборавим.
Моја Вања је значи, отишла. Будала. Увек је била
будала. Чак и онда када је пристала да буде са мном. Она, најлепша жена у
граду... слободна... ја ожењен. Она која ме је увек чекала. Која је била срећна
само на трен да ме види. Моја Вања, због које сам хтео и децу и жену да оставим,
али која то није дала. Вања, која је говорила да су моја деца важнија од наших
осећања. Да су деца битнија од било чијих осећања.
Моја Вања која је наставила да ме воли чак и онда
када сам отишао, када сам престао да је зовем, када бих јој само реч-две рекао и
то онда када би она позвала. Она која је све ређе звала. Тек сада ми пада на
памет да вероватно није имала пара да уплати допуну за мобилни. Моја Вања која
последњих две-три године није имала посао и која није хтела то да ми каже,
вероватно да ме не секира или можда из поноса. Знао сам за тај Вањин проблем
још прошле године. Сазнао за њега од заједничких познаника... Срели смо се
случајно убрзо након што су дошли овде, на грађевини да раде. Када су ми рекли
нисам реаговао. Касније је ни једном нисам питао од чега живи. Знао сам да је
јака, веровао да ће да се и без мене снађе. Тек сада ми је пало на памет да она
нигде никог сем мене није имала... ни пре ни после. У то сам по цену живота био
сигуран. Моја Вања која је све из куће продала што се продати могло када сам
кренуо овамо, да би ја имао, да не трпим.
„Вратићеш ми кад
се снађеш“, само је то рекла и ништа више. Тада сам је јако загрлио и прошаптао
јој на уво: „Нећу да ти вратим. Добићеш карту у једном правцу. Ако буде среће да
се снађем. Ти за то време буди добра.“ Ништа није проговорила, само је доњу усну
загризла. Посматрала ме као да ме први пут види. Знао сам да је нешто мучи.
Нисам питао шта.
Ја сам обична ништарија која је увек бежала од
проблема. Од проблема и од жена. А тада, тада сам побегао и од ње и од оне моје
венчане која ме је код куће чекала са рачунима, са обавезама, са питањима,
отромбољена и вечно нарогушена, оне која је једино бринула да њој довољно пара
оставим.
Нисам осетио када је Нађа устала, нити када се
обукла. Пришла ми је и пољубила ме у раме, завукла руку у џеп сакоа који је
висио на чивилуку крај улазних врата, из новчаника извукла једну од крупнијих
новчаница и по већ устаљеној навици, без речи, изашла у ноћ.
Руке су почеле да ми се тресу док сам другу кафу
закувавао, постајући свестан да је кривица моја. Да би све било другачије само
да сам карту у једном правцу послао. А ја? Ја јој ни рођендан нисам честитао.
Кад оно беше? Аха... Знам. Пре двадесетак дана. Па она је... Она је... Она је на
свој рођендан...
Последњих тридесет година, од онда када ми је мајка
лежала на рукама док сам јој очи затварао, нисам заплакао. Нисам све до сада.
Али то није био плач због Вање. Плакао сам због себе и због свих жена које су ме волеле и којима ни делић искрене љубави
нисам узвратио. Жена које сам волео само ако су оне волеле мене. Волео себе у
њима. Само и једино и увек себе. Као што Нађа воли себе... довољно воли да
никад ни мрвицу свог времена или нежности никоме не даје без пара. Што више
новчаница, више и љубави.
Нагло сам устао. Толико нагло да је столица пала на
под. Седалица је одлетела на сред кухиње. Пришао сам сакоу, узео новчаник, из
мале преграде, оне са шниром, извукао авионску карту у једном правцу, коју сам
купио чим сам нашао сигуран посао и пристојан смештај. Уместо воденог жига
угледао сам Вањин насмејан лик.
Нема коментара:
Постави коментар