Нада Петровић / Вучји сугреб

 

Испуцалој земљи не треба плаха киша, она која суне као да је неко баца из ведра, па само олиже врхове сасушених трава и оде даље. Потребна је сипећа, која ромиња, чију сваку кап земља у себе прима, која продире дубоко, до корена биљака, која буди жедне биљке на умору...

Исписујем ове речи загледајући фотографију коју сам прекјуче убацила у албум свакодневља.

Напољу је мутно небо, као да ће киша, а неће. Од прекјуче до данас скоро да није ни заросила, а некмоли натопила.

И одједном, стајем са писањем, свесна да се многе речи из записа губе и нестају.

Плаха киша, киша која суне, ведро, сипећа киша, киша која ромиња, жедне  биљке на умору, киша која зароси, киша која натапа...

Одустајем од бележења у дневник. Настављам да сређујем рукописе од раније. У једном старом роковнику налазим лист из новина. 

Читам песму коју си ми некада давно објавили и питам се колико би је сада читаоци разумели. Да ли ће ускоро требати речник младима да би могли свој сопствени језик да разумеју?

 

Четвртак 12. јун 2003, - Свет књиге – Борба

 

Нада Петровић / Вучји сугреб

 

Зло ми ти зло

без зла горе

у гори леденој

у гори без извора

без понора

без лека

ни јека

ни одјека

без мириса и мира

 

Добро ми ти добро

добрим узвраћено

уз дар

и уздарје

уз хлеб

и проја и погача

 

Добро ми ти зло

на добро враћено

да ми хроми

вук прохода

и слепа

вучица прогледа

да ми станац

камен стане

 

И добро и зло

злопогледом вреба

стојим сама

на раскршћу

вучјих сугреба.