Док су се дани, као предиво замршено, кидали и чворовима муке и трпње везивали, њен муж, јефтичаво жут, стално у засипу, радио је увек у ноћној смени, на складишту секундарних сировина, као чувар. „Плата мала ал' бар се не запиње. Капне једном месечно, таман толико да се преживи. Шта бисмо ми без тога?“, умео је да каже, када би га неко питао, како се сналази и још би додао: „Не знам ти ја, брате, да се снађем. Никад то нисам нит знао, нит умео, а вала ни могао. Да ми је боље здравље, било би све другачије, ал' опет, кад ставим прст на чело и помислим, сналажење је за друге, за оне који не би да раде. А ја... ја сам научио да једино са ова десет прста, све што имам и желим, градим и дограђујем“.
Делић приче из збирке "Реч у збегу"
Нада Петровић
Фотографија / Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар