Куку нама довека
Гола шишарка
у голом длану.
Куку мени сестро,
куку мени мајко
Навалише на сећања
ко свраке на полог
док гракћу ко гаврани
подмећу мућкове
и кукавичја јаја
потурише нам беле заставе.
Куку мени земљо хранитељко
куку нама са нама самима
куку теби са нама оваквима
Лобање би да ваде
из Ћеле-кула
Јадовно и Јасеновац да затрпају
да душе деце Козаре лутају
невиделом и невидом,
безвидом и заборавом.
Видите ли стармајке
видите ли мученице
обневидеће вам пород
Космет завише у црн повој
задојише га крвавим млеком
ризама потрганим покрише
забате, јапије и тапије
Куд ћемо патнице, на коју страну,
кад нам се деца распршише
ко маслачак зрео
кад одоше куд их очи воде
и ноге носе,
а ми осакаћени
трупкамо крај капија
тек да им трагове наслутимо
Како ћемо на ону страну
Чиме путарину да платимо
Кад продадоше нам руднике
фабрике, земљу, воду,
оранице и јаловице,
ситну и крупну стоку,
крст и крстачу,
славску свећу и погачу.
И зид на ком икона виси,
чак и оно мало црног испод нокта?
Како ћемо прецима пред очи
које смо сопственим рукама заклапали?
Како ћемо Солунцима?
Како Лазару, како Милошу?
Како ослободиоцима и браниоцима?
Како, куку нама с нама самима.
Куку нама с небом што је високо.
Куку нама с земљом што је тврда.
Како живи у гроб заборава?
Како живи међ заборављенима?
Куку нама, од сад па довека.
Отеше ил отераше,
затворише, затроваше,
наредише, подмитише,
засолише и запепелише,
затравише, забравише.
Куку роде и родино
нит имамо чиме да се бранимо
нити имамо где да одемо
кости крте, жиле опузнуле,
пристигло и сустигло
накркачило па цуца
клецају колена и реч.
Некада смо знали бар да кунемо
а сад и то заборависмо
главе сависмо
поглед оборисмо,
а да су нас стари научили
камен о камен би туцали
и клели проклетнике и бајали :
„Душмани им на гробовима кукали“.
Нада Петровић
Фотографија / Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар