Mili moji… Ovo je Šumadija… Pet kilometara udaljeno od epicentra Kragujevca… Kažu da je ovo prigrad… Kako li je tek u selima, pitam se dok uzaludno pokušavam da čujem dečiju ciku. Iz daljine se javlja lisica i ptice koje se dozivaju.
Lagano hodam skoro sat vremena. Sretoh jednog starca i videh dve starice. I to je sve. Da, to je sve sada i ovde. A do pre desetak godina nije bilo tako. Ovom ulicom su deca učila da voze bicikl, igrali loptu, žmurke, brali maslačke i pravili ogrlice.
Vratila sam se umorna kao da sam vukla pretovarena kola. Umorna od misli, od bola, od bezizlaza. Šta se to sa nama dešava? Koga mi to lažemo da je sve u redu?
Uključujem komp, otvaram početnu Fba… Kuce, mace, cvetići, nasmejana lica… Virtuelni svet… Paralelni univerzum… Šarena laža koja nam poručuje kako nam je život promašen.
Pozivam prijateljice, jednu po jednu. Pitam kako su. Ni jedna mi ne reče da joj teče med i mleko, samo jad i čemer. Pozivam drugare. I njih pitam kako su. Jedan od njih mi reče da sve češće razmišlja da završi sa svojim životom, drugi ćuti… Ni reč ne reče… Samo uzdiše teško i duboko.
Ponovo izlazim iz kuće. Odlučujem da hodam ulicama sve dok ne ugledam bar jedno nasmejano lice u staroj prestonici… Dovoljno će mi biti jedno jedino lice ozareno radošću… Dovoljno da mi dan bude nadom ispunjen.
Текст и фотографија / Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар