Буљити
„Избуљио се ко буљина на мене Милисав само зато што сам му реко да не може да прерипи залеђен поток. Ни реч није изустио, но се залетео. И ене га сад како се укочањио. Смрзли му се и скочањили и шлофијанка и шифонске гаће. Ма још нешто му се скврчило, али то није за причу. Тако ти је то кад се по мрзлину поток прескаче. А мого је, није да није, мого је...“Шта је све Милисав мого, а није мого Радисав, не теде наглас да каже, а вала ни његова жена о то није ни зуцнула. Јес вала...
Још увек се сова у неким крајевима зове буљина због избуљених очију, отуда и речи буљав, буљавко... Поред овог назива, у неким крајевима је зову и јеј и јејина, и совуљага и хукача.
И шта да вам још кажем у вези буљити? Ништа.
Ево из места, уступачке, рипам и настављам даље, а тамо у даљини има да се упиљим у нешто ко заљубљени тетреб... Како ли се зове женка тетреба и мужјак корњаче, змије ил препелице? Можда би требало да поменем бечити, гвирити, гвиркати, зурити, звиркати, пиљити...
Поменух речи уступачке и рипање, рипање је скакање, уступачке је скакати у месту, то јест ноге додирују исту површину код искока и код доскока. Постоји и скакање из места и то је скакање у даљ, а постоји и скакутање...
Доста је било пиљења у речи, подглеткивања, провиривања, зиркања, звиркања, очијукања, кибицовања, шацовања, ждракања... време је да се дангубица скрати...
И... Кад поменух реч „Доста“, паде ми на памет, опет, како су говорили наши стари: „Никад доста док не оста“. А што се тиче дангубица, то је мала и временски ограничена дангуба, а то је оно кад се дан ни у шта изгуби, кад се доколича и ленчари.
Ајд у здравље. Остајте ми живи и здрави. И само да вам још ово кажем. Наши стари су говорили и овако: „Немој да буљиш да не постанеш буљав.“
Нема коментара:
Постави коментар