Док има песама...
„Написао сам најлепшу песму
сад могу да умрем“
те речи прочитах на корицама свеске
која се сама листала на врху гомиле
крај контејнера из ког је извиривала
девојчица мусавог лица и бистрих очију.
Ћерка и зет писца који ни једну књигу није објавио
посртали су под новим бременом који су износили из стана.
Пас је завијао из солитера у близини, мирисала је супа,
чула се бука из аута са спуштеним кровом набилдованог
док је чекао зелено на семафору и у ритму лупкао по волану,
бака се сакрила иза платана и тихо плакала.
Нада Петровић
11. фебруар 2019. ·
Нема коментара:
Постави коментар