Kutija je bila taman za njega
Dunja Golubjeva - 11 godina.
Sada - muzilja.
Rat je... Treba da se ore...
Majka, sestra i brat otišli su u polje. Lan da poseju. Otišli su, a sat
kasnije, nije više prošlo, trče žene:
„Tvoje su, Dunja, streljali. Leže u polju..."
Majka je ležala na džaku, a iz džaka se prosipalo zrnevlje. Mnogo rupa
od metaka...
Ostala sam sama sa svojim malim sestrićem. Sestra se nedavno porodila,
a muž joj je bio u partizanima. E, sa tim dečakom...
Kravu ne umem da muzem. Ona riče u štali, oseća da nema više
gazdarice. Pas zavija svu noć. I krava...
Mali me gura... Traži sisu... Mleko... Setila sam se kako ga je sestra
hranila... Dam mu bradavicu, on cokće, cokće i zaspi. Mleko nemam, ali on
se umori, namuči i zaspi. Gde se prehladio? Kako se razboleo? I ja sam bila
mala, šta sam znala. Samo kašlje. Nema šta da se jede. Kravicu su odveli
policaji.
Mali je umro. Stenjao, stenjao i umro. Čujem: sve se utišalo. Podigla sam
krpe, a on leži crn, samo mu je lice ostalo čisto, belo. Lice belo, a on ceo crn.
Noć. Tama na prozorima. Kud da idem? Sačekaću jutro, da pozovem
ljude. Sedim i plačem što nikog nema u kući, čak ni tog malog dečaka.
Počelo je da se razdanjuje, stavila sam ga u kutiju... Ostala nam je dedina
kutija, u kojoj mu je stajao alat, kao pošiljka. Plašila sam se da ne naiđu
mačke ili pacovi da ga ne izgrizu. On leži onako mali, još manji nego kad je
bio živ. Umotala sam ga u čisti peškir. Lanen. I poljubila.
Kutija je bila taman za njega...
Fotografija / Nada Petrović
Нема коментара:
Постави коментар