Нада Петровић / Касно је само ако верујеш да је касно

Пре неколико дана, на аутобуској станици, разговарала сам са девојчицом која завршава седми разред. Приметила сам да морам да говорим врло кратко и једноставно како би ме у потпуности разумела. Рекла ми је да је задовољна, јер неће имати слабе оцене.

     У разговору сам сазнала нешто што ме је запањило: не зна таблицу множења, не уме да наброји три државе са којима се Србија граничи, нити да наведе пет градова у Србији. Била је у Београду једном, и то накратко, на екскурзији. Али зато зна називе неколико серија, главне глумце, улоге, и марку шминке коју користи инфлуенсерка коју прати.

 Када смо се растале, пало ми је на памет да су крајем седамдесетих деца знала више по завршетку другог разреда него она данас по завршетку седмог.

Сетих се и како су крајем шездесетих телевизори били црно-бели и имали свега два програма. На једном од њих се емитовала образовна серија *"Буквар"* са ликом Кике Бибић, која је кроз емисије описмењавала неписмене. Захваљујући тим емисијама, многе старице су научиле слова и почеле да читају.

 Био је и *Караван* – путописна емисија, после које су те исте старице могле да разговарају не само о краставцима и свињама, него и о ономе што су виделе и научиле.

Јуче прочитах причу о Џорџу Доусону, који је први пут сео у школску клупу са 98 година. Не да би испратио праунуке, већ да би научио да чита.

Рођен 1898. у Тексасу, унук робова, одрастао је без школе и без прилике. Цео живот је радио: био је чобанин, радник на железници, тешки физички радник. Али када му је у старости пописивач рекао да је "неписмен", Џорџ је рекао: „Ја нисам неписмен – само још нисам научио да читам.“

 Уписао је вечерњу школу. Учено слово по слово. Прочитао прву књигу. Па другу. И тако отворио потпуно ново поглавље свог живота. Са 103 године објавио је своју аутобиографију – *"Life Is So Good."*

 Јутрос сам разговарала са једном познаницом. Знам да чим се пробуди, укључује телевизор – на ријалити програм – и гледа га цео дан, све до спавања. Рекла ми је да јој треба помоћ да попуни образац и разуме како да пије нове лекове. Рекох јој да ћу је научити како се попуњавају обрасци и како да разуме шта јој пише на рецепту. Њен одговор био је: „Прекасно је за мене.“

Хтедох да јој кажем: "Никада није касно. Касно је само ако верујеш да је касно.“

Хтедох. Али ни реч не изговорих.

 Малочас сам се вратила од ње. Попилие смо кафу, попунила сам јој образац, исписала јој на кутијама кад који лек да пије. У позадини – ТВ, не престаје. У том тренутку – псовка.

Док ме је испраћала, испричала ми је временску прогнозу и рекла како Кристијан лепо уме да слика иконе.

 И тако, из дана у дан, из године у годину, тонемо – у просечну функционалну неписменост.

А у исто време, пред нашим вратима стоји – вештачка интелигенција.

Аутор текста Нада Петровић