Нада Петровић / Ко у чуда верује тај чуда и ствара

     

Постоје људи о којима сам само чула или прочитала, који су променили мој однос према свету. Једна од њих је Вилма Рудолф која  је рођена 1940. године у Сент Бетлехему, Тенеси, као двадесето од 22 деце у породици.

Замислите породицу из тог времена без веш машина, машина за судове, усисивача...

... И замислите сада дете, Вилму, која је често била болесна да би у 4. години живота оболела од парализе леве ноге. Лекари су родитељима рекли да никада неће моћи да хода. Са таквом дијагнозом у тако бројној породици са чудом се граничи могућност да Велхима не само прохода него осваја и награде у трчању на Олимпијади. 

Замислите сад девојчицу која тек у дванаестој години прави своје прве кораке, која је до тада била скоро непокретна, замислите колика је снага њене жеље да хода. Корак по корак.

Сада више не морате да замишљате јер догодило се чудо о ком могу да се нађу слике, снимци, хиљаде написаних страна.

„Црна газела“, тако су је звали када је на Олимпијади у Риму 1960. постала најбржа жена света и вратила се кући са три освојене златне медаље.

И замало да заборавим, Вилма је била Афроамериканка те шездесете године прошлог века.

Није ли довољан овај делић истргнут из живота једног јединог живог бића на овој нашој планети? Није ли довољан да се свако ко је застао покрене, да свако ко је пао да се подигне?!

Да. Чуда су могућа.

Ко у чуда верује тај чуда и ствара.

                        

Аутор текста Нада Петровић / Фотографије са Пинтереста