Нада Петровић / Медијска маглуштина

  

             Медијска маглуштина

               10 стратегија манипулације и пут ка слободном размишљању

 

Пре осамнаест година сам избацила ТВ из куће. Пре седамнаест година сам престала да купујем новине. Пре четрнаест и по година сам се прикључила ФБу.

Пре три године ми је дошао унук од две и по године. Трчао је напољу, играо се, шетали смо и тако све до вечери... Када смо ушли у кућу, отприлике два сата пре спавања почео је да се окреће и нешто тражи. На питање шта жели, одговор је био: „Цртани“. Пошто је био баш мали дечак нисам имала храбрости да му дам лаптоп у коме су стајали моји рукописи и дописи за посао.

Убрзо сам купила ТВ, али изнова нисам гледала телевизијске програме. На њему се једино укључује „Јутјуб“...

Али... Од нове године сам и ту активност смањила.

Затрпавање информацијама ми је уносило немир и гутало време.

Неко ће рећи: „Лако је теби, ти си пензионер, имаш времена на претек“, али и није баш тако ако се зна шта се жели...

А једна од мојих жеља је да средим разбацане рукописе. Има их у компјутеру, по разним фасциклама, у роковницима, у часописима, на цедуљама...

И кренула сам...

А у рукописима свега и свачега - од песама, прича, делова романа, есеја, афоризама... па све до дневничких записа о свему и свачему.

 

Овде и сада преносим један делић из тог дневника... Онај делић који ме је покренуо да престанем да гледам ТВ... Чим сам спознала колико се медији користе стратегијама манипулације масама, а некако у исто време пронашла сам списак тих стратегија, самој себи сам поставила питање: „Желиш ли својом главом да размишљаш, или желиш да ти наметну размишљање...“

 

Да би се боље разумело о чему конкретно причам, ево списка „10 стратегија манипулације“ – који се често приписује Ноаму Чомском, али, колико је мени познато, не постоји доказ да је Чомски лично саставио овај списак:

 

 

·      Стратегија дистракције – Скренути пажњу јавности с важних проблема на небитне ствари или забаву.

 

·      Стварање проблема и понуда решења – Изазвати проблем (криза, насиље) па понудити решење које иначе не би било прихватљиво.

 

·      Стратегија постепености – Уводити неприхватљиве мере постепено, како би биле прихваћене.

 

·      Стратегија одлагања – Представити непопуларну одлуку као болну али неопходну, чија ће примена бити у будућности.

 

·      Обраћање јавности као деци – Употреба инфантилног тона, упрошћавање, демагогија.

 

·      Фокусирање на емоције, не на размишљање – Коришћење емоционалних порука како би се заобишао рационални суд.

 

·      Држати народ у незнању и осредњости – Образовни систем и медији не развијају критичко мишљење.

 

·      Подстицати јавност да прихвати осредњост – Просечност, вулгарност и глупост као друштвени стандард.

 

·      Јачање осећаја кривице – Наводити појединце да се осећају кривим за сопствене неуспехе.

 

·      Боље познавање људи него што они познају себе – Уз помоћ науке, маркетинга и психологије.

 

Дистанцирање од медијских извештавања ми је помогло да лакше препознам  примере за сваку од тих "10 стратегија манипулације".

Напомена: ово су само неки примери које сам успут у дневничким записима бележила. А таквих примера је тушта и тма.

 

 

Стратегија дистракције

Пример:

Током кључних преговора о Косову (на пример, Бриселски споразум 2013), медији су масовно извештавали о ријалити програмима, љубавним животима естрадних личности или сензационалним криминалним случајевима.

 

Стварање проблема и понуда решења

Пример:

Увођење ванредног стања током пандемије — прво се пласирају алармантни извештаји (понекад и преувеличани), а онда се представља власт као спасиоц која уводи оштре мере, уз поруку да без њих не бисмо преживели.

 

Стратегија постепености

Пример:

Повећање акциза на гориво и дуван кроз низ малих повећања, уместо једнократног скока. Грађани се временом навикну на више цене.

 

Стратегија одлагања

Пример:

Објављивање закона о раду 2014. као нужног за будућност, с поруком да ће тек „када економија ојача“ донети бољитак, а заправо су смањена права радника.

 

Обраћање јавности као деци

Пример:

Политичари често користе једноставне поруке попут: „Ми радимо за народ!“, „Ми волимо Србију!“, уз избегавање конкретних објашњења важних питања као што су јавни дуг или инвеститорске субвенције.

 

Фокусирање на емоције, не на размишљање

Пример:

У кампањама за изборе — коришћење песама, заставица, патриотских порука, уместо расправе о програмима.

На пример, поруке типа: „Србија побеђује!“ без реалне анализе успеха.

 

Држати народ у незнању и осредњости

Пример:

Образовна реформа која фаворизује упрошћене садржаје, смањење критичког мишљења и пумпање деце тестовима на заокруживање, без разумевања.

Медији препуни теорија завере, сензационализма и плитких садржаја.

 

Подстицати јавност да прихвати осредњост

Пример:

Ријалити учесници и естрадне личности добијају више медијског простора него научници, лекари, уметници. Порука: „Буди као они, то се цени.“

 

Јачање осећаја кривице

Пример:

Прича о „лењим младима који неће да раде“, док су реалне плате мизерне и радна права понижена. Систем се представља као фер, а неуспех приписује појединцу.

 

Боље познавање људи него што они познају себе

Пример:

Употреба ботова, тролова и аналитике на друштвеним мрежама за усмеравање јавног мњења. Прецизно циљање порука преко Фејсбука и Инстаграма, нарочито током избора.

Поруке се прилагођавају интересовањима појединих група (нпр. национализам за једне, социјална правда за друге).

 

 

И сад, за крај, још једно запажање... Можемо ми колико хоћемо да се дистанцирамо од медијске маглуштине, све чешће примећујем да су многи на друштвеним мрежама постали гласноговорници истог наратива...

То је на једној страни, а на другој, има и оних који се праве да не живе на овим просторима, а има и оних који чувају своје синекуре, синекурице и синекурчине, па ни да се гласну...

 

Лако се свако од њих препозна, још лакше се одвоји жито од кукоља, ако се бар мало дистанцирамо и кренемо да размишљамо својим главама...