* * *
мислиш ли да живот почиње да губи
смисао и да се осети потреба за тишином
када се не јавља жеља да се украде сан
истинском песнику какав никада нећеш бити
када постане неминовно и постане исто
ићи степеништем навише или наниже
када камен поприма облике надања
када зачујеш тапкања искрадања то је
знак да је јесен у ланцима равнодушности
и да се мене ослободити нећеш никада
а степенице су се њихале као на ветру
шкрипа нас је одавала презривом уху
на сваком неопрезном кораку сновиђења
и мрак је обузимао свe оно разголићено у
предвечерје наших грехова које смо скривали
понајвише од нас самих јер су могли кликнути
као рањени орао и пасти нам у сузне очи и
изазвати цунамије концентричних кругова
тако и душа наша пашће у страху плаветнила
без сазнања да није успела у намери
да не поплаши оне ситне птице у трњу
машући истином као злом у белој хаљини
Избор и фотографија / Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар