И гладник и жедник
Он се преселио на брдо,
сад тамо чува облаке по ливади неба,
нит отава његова, нит његово стадо,
нит прима плату, нит му плата треба,
гладаник, а залогај преко језика не стави,
жеданик, а на непца не осети ни мед ни чемер,
никоме не смета, нити му ко на пут стаје,
загледан у дланове који се љуште,
са којих се скида свлак жуљева,
једино му тегобно што не може да обгрли
оно што под брдом укровљено остави...
А ја? Ма добро сам, никада боље,
огрнута заборавом бауљам кроз тишину,
иако ми из дана у дан све теже,
као да неко на грбину воденично камење товари,
као да ме слепи и хроми гурају ил’ преко амбиса воде,
док спадају храсте од учвореног корбача...
Свега имам јер ништа ми не треба,
у ћутању васцели живот прође,
отежало једино што изгубљену реч не нађох
док кроз пустодолину села милоште додолим.
Добро је, мрморим на сваком кораку,
добро док има и горе.
Песма је 2015. године објављена овде
Одлична Надо. Душан
ОдговориИзбриши