Први додир, ко жишка, опече ме. Идемо раме уз раме, а мени се врти у памет. Из недра жега ми избија и меша се са његов зној. А жедна сам, из кравље штрапке би воду пила, само да је има...
Осети да се заносим, смрачи ми се пред очи. Пала би да ме његова рука не придржа. Пођосмо још неколко корака. Отежале ми ноге, ко да су од олово. Сустижу нас и престижу. Остасмо задњи у колону. Он осети како ме издаје снага и подувати ме под мишку и са другу руку. С прсти ми груди додирну. Одмако се малко. Удари ме јара, па онда неки ладан зној.
Видо како се и он трже. Руку не пушта. Ко да су прсти срасли са моју мишку. Наједаред се укопа. Стаде у место. Стадо и ја.
Тек кад поодмакоше сви, ја видо да се нико и не осврће на нас. Тад се његов знојави длан још јаче слепи за моју мишку и повуче ме у страну. Чим нас прво лишће заклони од пут, подиже ме са обе руке у наручје, ко да сам перце, и унесе дубље у шуму. Кад се измешасмо са дрвеће, ја на жеђ заборави. Крену ми лепљива водица на уста. А она врелина од малопре постаде јара, ко да ми кроз вене растопљен восак тече. Изгуби ваздух, па поче да зевам и да га ватам ко риба избачена у плићак.
Он теде нешто да каже, али му се глас прекину. Чу само како изговара: “Ја дођо!” док ми дланом стеже мишку. Толко ме јако стисну да се прсти усликаше. Јако, али ме ништа не заболе. Не знам што... А онда ме наједаред пусти, одмаче се од мене, па поче да ме загледа... Да ме обрће у круг и пипка. Ко да не верује, ко да проверава нисам ли привид. И опет теде нешто да каже и опет само рече „Ја дођо!” и ништа више.
Тек тад чу воду како негде близу жубори. Поврну ми се жеђ. Ко да је знао шта мислим, пружи ми руку и поведе ме дубље у шуму, до онај извор за који ми причали да постоји и да око њег виле коло воде, али са који ја никад жеђ не угасих. Нисам смела иако сам знала где је. Плашила сам се од виле и од вилењаци. Од малена сам слушала како онај који види вилино коло ослепи, оглуви и омутави.
Кад приђосмо уз кладенац ја скупи обе шаке да заватим воду, али је до уста не донесо. Прсти ми ко напукла чинија. Исцуре све. Пружи руке опет и осети његове дланове где се подмичу под моји. Стајао је иза мене и с обе руке ме обгрлио. Осетила сам како му срце удара по моја леђа, ко да оће да ускочи у моје груди.
Шта је било даље, не могу пред тебе да причам... Није ред. Брат си ми. А и да ниси опет не би могла. Стид ми не да... Да причам не могу, али да се сећам, то нико не може да ми забрани. И сад кад ми се све то поврне буде ми некако топло око срце.
Нада Петровић - Делић романа "Чедоморка"
Драган Петровић је аутор фотографије
Нема коментара:
Постави коментар