Нада Петровић / Осуђена на живот

 Тако ти мене Бог осуди

на живот...

 

     Таман се некако привико’ на муку, к’о на уски опанци, кад навали глад. Тешко немање за сви. За понеки више, за понеки мање...

     За њи’ има. Не много, ал’ има. А мени шта остане и кад остане... Кад пођем у њиву лебац још није печен. Док се вратим из њиву лебац већ поједен...

     Црева ми се у чвор почела да везују. Кад би нешто у уста ставила, од болови не би могла да се исправим... И некако лакше ми било да радим кад сам гладна...

     Не потраја дуго, а ја поче да се заносим и падам од малаксалос’, и све мањи терет сам могла да понесем... Избише ми неки црни клобуци испод очи и поче некако из дубину да кашљем. Једном чу свекрву како комшики преко плот говори: “Јефтичарка... Све ће нас у постељу... И отац јој исти таки био. Имала од ког... Заноси се к’о метиљава овца... Ма, то треба к’о шугаво куче са колац... А онај мој млитавко је за сина доведе... И сад се ућут’о к’о миш у жито...”

     Пуче прича како сам много поболела... Бегали од мене и они што су једва ноге вукли... А ја све видим. И све чујем. Чак и оно што се од мене крије...

     Прође тако неко време... Из дан у дан терет ми додају, а ’рану смањују... Ни да се живи, ни да се мре... И ко зна докле би тако да се ја не досети’. Поче’ од јагњићи и јарићи млеко да крадем, овце и козе да сисам... Из њива кромпир да вадим и млад кукуруз да берем... И шибице да крадем, дрвце по дрвце. Било ме стра’ да и то броје... А ватру сам увек ложила на скровито место и пепео са земљу засипала...

     Тако сам ти ја глад са свашта затрпавала. Са дивље купине, малине, боровињке, младу мрезгу од храстово дрво, печурке које могу живе да се једу... А некад и неког дивљег зеца ил’ голуба на омчицу уватим па испечем... Ал’ понајвише, све ми се чини, снагу ми поврати дивљи мед...

     Код кућу више нисам ни кашику ни леба у руке ’ватала... У почетку им то беше мило, видим ја... Само ме она млада заова болећиво гледала и крадом ми, од оно што је за себе крала, давала...   

     Румен ми се у образи поврну... Јелеци се са груди попунише. За пуне шаке и’ имало, а још и да и’ претекне ако дланови нису прави мушки...

     Не прође дуго време, а снага ми се врати... Изнова сам за двојицу могла да натоварим...

     Кад то свекрва виде, скола ме к’о стршљен да јој кажем од чег ми се здравље поврну. Реко’ јој од чај што ми га мајка послала... А од њег ни лизнула нисам...

     Направи се она болесна, па ми заиска да јој дам од онај мој чај, а ја не смедо’ да не дам... А, вала, не смедо’ ни да јој кажем да ми се измеш’о са дивљи ђурђевак, који се под јастук меће, ал’ који не сме да се пије јер од њег се повраћа и стомак се надује... Све сам се надала да ништа неће да јој буде, ил’ да ће само малко мучнину да осети... Ал’ није било тако... Није...

     Бљувале су и ригале некол’ко дана и свекрва и она старија заова, што никад с мене није ’тела ни реч да проговори...

     Греота је, знам, ал’ ми и’ није било жао... И оне су се о мене огрешиле. Због њи’ сам чак и сврачија јаја пила само да би глад заварала...

     Тако ти, Брацко, мене Бог осуди на живот...

 

 Нада Петровић / Једна од прича из романа "Чедоморка"