Угљеном против белине
Уморила сам се
од бљузгавице и лапавице,
од зидова који се урушавају,
од тишине у коју се хвата свака реч
да би јој се откинуле и ноге и глава,
да не знају куда иду,
ни у који одрон ударају,
од вагања речи које прећуткујемо,
још више оних које изговарамо,
од свега што би а неће да се врати,
од свега што ће бити у таласима
као кад канализациона цев пукне
па запљусне пут којим се мили,
од немилих и недрагих који гвире
кроз кључаонице незакатанчене,
од сенки које нам сенке прате,
од чекања заглављеног
између два недоласка,
у процепу свих прошлих и будућух дана.
Уморна од празних писама,
празних речи и мисли,
од ненадања,
од тихог умирања.
Дошло је време да утулим светло на крају тунела
даскама густо закујем резервне излазе,
спалим наменска сећања,
за угљен којим ћу против белине.
Време је...
Нема коментара:
Постави коментар