ОНОСВЕТСКИ БЕСКУЋНИКОНОСВЕТСКИ БЕСКУЋНИК
Прошетах данас завичајним гробљем. Дуго нисам долазио у село, а данас је црквени празник. Много нових камених плоча. Негде прочитам име, негде годину рођења, негде годину смрти. Крај неке станем и кажем реч-две, с неким се нашалим, крај неког замислим. Крај неког гроба чупнем коров, на некој плочи спустим руку.
Кренем ка излазу (ако одавде уопште има излаз), ударила петровданска врућина а ја ни флашицу воде код себе. Ођедном ме обли хладан зној, клецнуше колена. У гробље улази брачни пар мојих година. А могао бих да се закунем да сам им малопре прочитао имена на једном од споменика. И не само прочитао, него им оставио по бомбону и цигару. Па заједно смо расли. Не бих рекао да се бојим мртвих, али ми не беше баш пријатно. Да ли од оне жеге или од сусрета тек ми се заврте у глави и седох на најближу плочу без извињења покојнику.
Можда људи били на гласање па се дуже непланирано задржали и тек се сад враћају у вечну кућу.
- Ми дошли да обиђемо свој гроб, - проговори мушкарац.
- Ако, ако, - климнух главом, а тек ми сад не беше добро, и ко зна како сам изгледао кад ме жена понуди водом.
- Умиј се, теби се изгледа слошало од ове врућине.
- Ми смо себи за живота подигли споменик. Хоћемо да знамо где ћемо лежати, а и да не оптерећујемо децу. - објаснише ми људи који су умрли а још нису сахрањени. - Хајде са нама да ти покажемо.
То " да ти покажемо" значило је да треба да се дивим њиховом споменику.
Мермер првокласан (вероватно увозни), ивице оштре, јасно дефинисане, симетрале савршене, облик лептирових крила која лепршају. У дну споменика натпис "споменик дижемо сами себи за живота".
"Много је живих људи већ мртво", - помислих гледајући овај срећни брачни пар.
Мој камен за вечност би вероватно морао да буде онакав како сам и живео. Једна обична одваљена каменчина, нетоесана, неуглачана, неукалупљена, асиметрична, дивља, непослушна. Или ће бити једно провидно повесмо магле. А можда ни то. Да је творитељ хтео да будем вечан каменом би ме створио, а не човеком.
А и мермер је, мерено вековима, исто толико вечан колико и измаглица.
- Боже колико лоше изгледаш, - прошапута мушкарац, - једва да дајеш знаке живота.
- А јеси ли ти себи подигао споменик? - женина радозналост је била јача од тренутне ситуације, сва срећна што је њихова будућност јаснија од моје.
И ево ме једем, пијем, ходам, говорим, све то ствара утисак да сам жив, а јесам ли бог би га свети знао. И немам споменик. Будућност ми уопште није светла. Кроз живот сам лутао, а све ми делује да ћу на оном свету бити бескућник.
.
Милко Стојковић
Фотографија / Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар