Kroz smilje i bosilje
Nada Petrović „Raskućene reči“ Apostrof, Beograd 2004.
Druga po redu zbirka kragujevačke pesnikinje Nade Petrović, „Raskućene reči“, još jedna je u nizu srpskog poetskog slova koje se okreću tradiciji. Sam naslov zbirke možemo dvojako shvatiti – raskućenost nas upućuje na strah (realaan) od gubitka vlastitog, nacionalnog identiteta u rvanju sa saavremenim civilizacijskim tokovima. Drugi moguć smisao je u pesnikinjinom suprotstavljanju tom rasulu na jedini, njoj dostupan način – ona skućuje reči , vadi ih iz narodne baštine i predanja kao iz starog šifonjera, poput Vaska Pope ih stavlja u savremeni kontekst – pevajući istoriju srpskog raskola i razmeđenosti. Upravo zato, prvi ciklus zbirke nosi indikativni nziv „Međe“.
Petrovićka pokušava da istovremeno omeđi svoju teritoriju, jer međe nisu jasno postavljene ni u sferama ličnog interesovanja – isto tako, da je očuva poput vučice (simbol koji često koristi) od stvrnih i imaginarnig neprijatelja, obraćajući im se pomalo przničkim tonom „obeleću ti crno pod noktima / senku ću ti nadvoe, natroje... Ne znaš ti mene“.
Drugi ciklus „U razboju, kroz jagluke“ je zidanje kuće, raskućene, tkanje ( ali i paranje) na nekom lično omeđenom, poetskom intuicijom i iskustvom osvojenom prostoru. I bajalice, i narodna predanja, i ponešto pesnikinje intime – upliće se u verifikacijsku pređu kojom tka finu melodiju i ritmičnost svoje poezije, „Smilje i bosilje / na moje ruke / na moje lice / nasumice / u osvit / u petlov zov“. Da li okađeno bosiljkom ili zagorčano sa žuči, da li vidnje ili pretnja radi samoočuvanja, svejedno – pesnikinja se glasa vrlo hrabro ( trudeći se da prikrije opravdani strah) inateći se svemu što bi da je zarobi i odvoji od njenog „sopstva“.
Zbirka „Raskućene reči“ bogat je rasadnik arhaizama, pesnikinjinim talentom odnegovanog i razbokorenog „gorobilja“ i „samoniklica“. Ono čega nema ili je samo ovlaš pomenuto, lična poetesina priča koja se mudro skrila i našla svoj zaklon u nadasve plemenitom i hvale vrednom podsećanju na baštinu srpskog jezika, „aveti gonim, tražeći našu među / iza koje bi / raskućene reči / i sebe da sklonim“.
Julia Kapornjai
( Osvrt objavljen u „Borba“- 4.mart.2004. broj 60.)
Нема коментара:
Постави коментар