Било ми је баш мило кад се Милан оженио. Довео је мла-
ду и сироту. Замолио ме мој Милан да је научим све што
знам и ја сам је учила. Учила бих је и да ми није ни реч ре-
као. Дете добро, ал неуко. И пролазила је година за годину
и она научи и коре да развлачи и лебац да меси, и да при-
стави и да постави, и да дочека и да испрати. Успут се оро-
ди са нашом фамилијом. Роди Милану сина, наследника
и имања и славе. После је и девојчицу родила. А ја, док је
била носећа, само јој од птице млеко нисам доносила, а и
то би донела да је имало где да се нађе или купи.
Заволела ја њу, а и она мене. Нећу да грешим душу, до-
бро је тад чељаде за мене било. Кад би умесила колаче пру-
жала ми је, кад је почињала киша да пада и мој би веш са
жице скупљала. Чини ми се да ме је више пазила но да сам
јој баба рођена била.
Тек прошле године, први пут од како нам је праг преско-
чила, ја се њој замери, а вала и она мени. Гледала неке ша-
рене новине и одлучила да купи ружу, неку стубасту, како
рече. У такве ствари се нисам мешала. Нек купује шта може
и нек улепшава двориште, кућу… Хвала Богу да има ко то
да ради и да има где да ради, тако сам мислила. Кад Ми-
лан донесе тај калемљени шипурак, а она му рече да посече
шљиву испред куће и засади цвеће, ја се побуни. Она ко да
ме није чула. Неколико пута рече Милану да шљиву одсече,
а он ћути ко заливен. Гледа у мене и не проговара. Тад ти
она ухвати тестеру и крену ка шљиви, а ја испред дрвета.
»Знаш, снајка, ово дрво сам ја садила, од њега је за цео пук
војске мого да се направи пекмез, овде су ти деца спавала у
колицима, кад припекне звезда и удари врућина да не може
да се дише, од ове шљиве, кад се осуше, можемо сви да пре-
живимо. Говорили су ми моји стари да је доста шака сувих
шљива дневно да се не липше од глади. И зато… Сади где
хоћеш, сади шта хоћеш, ал шљиву ми не дирај. А ако си баш
наумила па нећеш да одустанеш, а ти прво мене посечи и
сарани, а после нек буде како оћеш.«
Нада Петровић / Део једне од прича из збирке "Белези и ожиљци"
Нема коментара:
Постави коментар