Чворак на гранчици глога
Баба Цола, коју су крадом звали Рокало, је славила Светог Николу. Столњак који је тада стављала увек је био другачији. На бело платно би навезла још неку птицу или гранчицу са цветом или плодом, бар су ми тако причали.
Ја то не памтим. Оно чега се сећам је да је преко стола било пребачено платно свих дугиних боја, на коме су паунови репови личили на лепезе које су раширене стајале међ шљивама, дуњама, јабукама.
Понекад сам крадом померала славски колач да погледам ластавицу у гнезду или чворка на гранчици глога. И чинију са колачима које је правила од цеђи, сам склањала да бих видела слова извезена краснописом. Тада нисам знала да читам, а и она није била писмена, али је зато била паметна и присебна, иако су године које су се товариле на њена нејака плећа постале пуна врећа промашених дана. Некако пред сам њен одлазак ми је обећала да ће ми столњак оставити да га сачувам, да у њега увезујем своје срећне сате, за сваки бод иглом по једна суза радосница.
Прођох малочас преко пољанчета где је некада њена кућа стајала. Свуда около освојила багремова шумица њиве и оранице, само ту празнина и цветови у четворолисној детелини. Паде ми на памет да су њени наследници бацили онај столњак, па није то више модерно, ничему не служи само прашину скупља, бар тако су говорили, а ја сам ћутала.
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар