Бег
Слушам људе који говоре: Идем на сахрану. Морам на гробље. Боли ме глава. Не могу да дијагностикују. Стигао ми допис од извршиоца. Нема посла. Неће бити боље. Гледам како децу да пребацим преко границе. И низ се наставља, све црње и горе.
Јуче сам у граду видела девојку као да је сишла са насловних страна. На тренутак нежним гласом некоме невидљивом се обраћа, а онда мушким, у навали гнева и беса који је ближи животињском крику него говору, самој себи, одговара, а крај ње људи пролазе, нико се не окреће. Неки сами са собом причају, други завукли руке у џепове.
На углу улични свирач развлачи хармонику. Класична музика. У трену ми се учинило да је реквијем. Нико динар у кутију да баци или да застане.
За тренутак сам стала и посматрала пролазнике. Већина као да је имала вештачке зглобове. Корачали су као играчке на навијање, као марионете чији су конци међ' прстима некога ко тек учи како да лутке, након његових покрета, направе кораке...
Чак и на пијаци тишина као на сахрани. Тек понеко у пола гласа пита пошто, и пре него што чује цену окреће се и одлази.
Одједном разли се глас ко прљава вода плочником: „Зар курва да ме учи поштењу?“
И опет мук. И не видех ко је и коме рекао... А није ми ни било важно да знам...
Сишла сам повијене главе низ степенице, прошла крај ћебића раширених преко бетона, загледала половне књиге. Угледала учитељицу... Држала је у наручју кутију са сребрним есцајгом... И савијене главе чекала купца...
А ја... Коракнула сам уназад, саплела се, и више пала него села на степеник којим сам малочас силазила. Спустила лице у дланове и дуго тако остала, помало срећна што ме није видела да јој стидом не отежам, а још више тужна...
Туга је отров. Разлије се па изнутра изједа. И ево ме сада како бежим од одговора: „Како ћу, кад дође време за прелазак преко велике воде? Како ћу родитељима пред очи, са оволиком тугом у очима?“
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар