Dušan Đorđević / TRPEŽ I KRPEŽ

Ostalo mi još da optočim jelek sas gajtan. Srtkavo.

I opanci dečiji pocepani. I lebac još stasuje. A ova pa piska, edvaj vidim. Pogledaj bre čoveku taj fitilj! Utulio, de ga malko č'čni!

S's iglu nagore!

Neli ti reko onomad za Lenku Uroševu. Bajagi ne valja. Od k'ko beše na Kosovo još više ne valjaje. Cel komšil'k se sabraja. E

"Begajte, begajte deca, tegi vrane crne, letiv, begajte će ve potepav". Vikav, milosrdne vrane! Za koga? Srčka gi pojela! Potepaše deca, potepaše žene i starci u Surdulici, trudnu ženu i starci u Niš! Zapališe i sve porušiše po našu ubavu Srbiju...

Vitla s jelek kako da rasteruje kokoške i na sav glas vika, cel noć.

Čuja li si za Blagoju Ristinoga? Od rat ne spije u Olgin krevet. I on će se istopi. Kašlja. Pljuje. Po cel noć. Mlad čovek. Ej, toprv da živi. Koj će mu deca deksa? Ono devojče ubavčko. Vikav, i ubavo se uči. A muško raspustili. Tepa se sas deca. Ne ide u školu. Lžev ga komšije. Davav mu cigare, rakiju. Služi gi, čuva gi stoku. Čuvaj bože od nebitnicu. Što rat napravi od dobri ljudi?

Pa ne znam, svaka druga kuća imaše čoveka, jeli ženu u taj prokleti rat. Za onima što se ne vrnaše bolje. Oni si znajev samo toj, kako je tamo gore. Ovija što se vrnuše, jel bez nogu, jel pa bolni. Ne se znaje koje po ne valja. Rasipaše zdravi. Sal po doktori i manastiri idev.

Ti čoveku, znaješ li da i ja ne mogu više da krpim. Ruke mi kao rešeto od ovej igle. Pa li raspali tuj pisku da se malko vidi što rabotim!

Sg će razmesim leb. Za toj mi ne treba mnogo jaka lampa, ega svne.

1999.u vreme kad su "milosrdni andjeli" ubijali nedužne људе