Нада Петровић / Путишта и огњишта

 Putišta i ognjišta

Klajiti – klajim, klajiš, klaji - drvo koje istiha gori – koje ne bukne i u pepeo se za čas pretvori - koje ne daje mnogo vatre, ali dugo traje.

Reći će neko da je ovo lokalizam. Reći će oni koji nisu osluškivali naše stare, pre više od pola veka u selima, ili oni koji ni sada ne osluškuju šta stari govore u skoro opustelim selima do kojih ne postoji ni put, ni putišta, a uskoro neće biti ni ognjišta.

Pre nekoliko godina zapisah ove reči u svom dnevniku. Sada mi padoše na pamet, baš sada kad iznova i ispočetka krenuh da čitam knjigu Gorana Rančića koja ima naslov “Ognjišta i putišta”.

Retke su knjige koje čitam po nekoliko puta. Najčešće su to one koje su sačuvale naš stari govor, onaj koji je na izdisaju pred globalizacijom. Iz ove knjige mogu da oslušnu i spoznaju prastare naše reči čak i oni koji su ceo život proveli na kaldrmi i koji nisu imali prilike u živom govoru da ih čuju. Goran je svaku reč, za koju je verovao da će biti nepoznata čitaocima, napisao objašnjenje.

U prvom čitanju priča sam samo pratila radnju, svakodnevnu radost i muku onih koji su skrajnuti i nevidljivi na medijskom nebu Srbije. Za to prvo čitanje mi nisu bile potrebne fusnote sa objašnjenjima i pojašnjenjima reči, a sada, u drugom čitanju, čitajući reč po reč, do zadnje reči, sebe proveravam da li iste reči sa istim značenjem pamtim, da se i u Šumadiji tako govorilo… Čitam sa tugom zašto smo ovo govorno blago prekrili trinjom tuđica i skraćenica, i sa radošću da još postoje oni koji ga pamte i govore.

Nada Petrović

05. 02. 2025.