Ujutru se probudiš i srećan si ako se ne sećaš snova. Nikom ne prepriĉavam svoje snove, ali mi se oni vraćaju... Sve jedni te isti snovi...
Ja, kao spavam i vidim veliko more ljudi... Svi ispred naše kuće... Osvrćem se, tesno mi je, ali iz nekog razloga ne mogu da ustanem. U tom trenutku shvatam da leţim u sanduku... Sanduk je drven, nije optoĉen limom. Toga se dobro sećam... Ali, ţiv sam, shvatam da sam ţiv, ipak leţim u sanduku. Otvaraju se vrata, svi izlaze na put, i mene iznose na put. Masa ljudi, svima na licima tuga i još neko tajno ushićenje... Meni neshvatljivo... Šta se desilo? Zašto sam u sanduku? Odjednom se povorka zaustavlja, ĉujem neko govori: „Dajte ĉekić.“ Tu me ozari misao: ovo je san...
Opet neko ponavlja: „Dajte ĉekić“... Kao na javi i kao u snu... I treći put neko govori: „Dajte ĉekić.“ Ĉujem kako udara poklopac, lupa ĉekić, jedan ekser mi se zariva u prst. Udaram o poklopac glavom, nogama, zamahnem i poklopac odleti, padne. Ljudi gledaju - diţem se, uspravio sam se do pojasa. Hteo bih da viĉem: boli me, zašto me zakivate ekserima, ne mogu tamo da dišem. Oni plaĉu, ali meni ništa ne govore... Svi su kao nemi... Na licima ushićenje, ushićenje tajno... Nevidljivo... A ja ga vidim... Uoĉavam ga... Ne znam, kao da priĉam s njima da bi me ĉuli. Ĉini mi se da viĉem, a usta su mi stisnuta, ne mogu da ih otvorim. Onda legnem natrag u sanduk. Leţim i mislim: oni ţele da umrem, moţda sam stvarno umro, i treba da ćutim. Neko opet govori: „Dajte ĉekić...“
Svetlana Aleksijevič - Delić knjige "Limeni dečaci"
Нема коментара:
Постави коментар