Nada Petrović Kragujevac: Нада Петровић / Живот је борба. Живи и бори се.

Нада Петровић / Живот је борба. Живи и бори се.

Из дана у дан све мање нових људи срећем. Све ређе звони телефон. Прођу понекад недеља или две, а да не стигне ни једна порука мејлом. Чак и поштара ретко када виђам. Дође, рачуне убаци у сандуче и оде. У просеку једном месечно, највише два пута, донесе неку дебљу књигу или пакет, и тада ме позове, да ми пошиљке преда.

Да ми је неко пре неколико година описао мој данашњи дан, на пример, или јучетрашњи, или онај од пре неколико недеља, вероватно бих се намрштила и рекла да мени не може тако нешто да се догоди.

Ипак догађа се, и не само што се догађа него ми баш прија. Самој себи сам дала радни задатак да сваког дана нешто ново научим, да нешто ново сазнам или да се подсетим нечега што је на ивици заборава.

Самоћа не мора да буде и усамљеност. Тишина уме да буде окрепљујућа. Може ли се тишином назвати недостатак звукова које производи човек или машина, у ком јутро или вече буде оплемењено цвркутом птица?!

Данас сам, на пример, о једној сликарки неколико текстова прочитала. Потражила и погледала њене слике. Покушала да нађем филм „Моди“, који је снимљен о њој. Филм са преводом нисам, за сада, нашла...

И ево ме, где записујем неколико речи о Моди Луис:

Рођена је у канадској породици почетком прошлог века, у добу које није било благонаклоно према болеснима, нити милостиво према женама. Већ у детињству болест јој је увијала зглобове, савијала кичму, ломила тело, али не и дух. Бол је био упоран, као хладноћа која не попушта, а усамљеност густа, скоро опипљива. У том свету мајка јој је подарила један мали прозор – четкице и боје – не као средство за исцељење, већ као тиху наду да ће цртеж и боја умети да ублаже оно што ни речи нису могле.

Док су је други сажаљевали и унапред одустајали од ње, она је корак по корак, боју по боју, слагала свој свет. Не свет маште, већ свет отпора – отпора према сажаљењу, сиромаштву, одбачености. Изгубила је дете – одузели су јој га. Родила га је с човеком који није хтео породицу. А онда су умрли родитељи. Отишли једини који су јој били ослонац. Након неколико година се удала ћутљивог фармера, Еверета, човека грубих руку и грубих речи. Али чак и у тим условима она је сликала.

Живели су у једној собици, без воде, без струје, у хладноћи и сиромаштву. Руке јој више нису могле да перу под, али су и даље држале четкицу. Сликала је на дрвету, на зидовима, на вратима, на фасади. Боје су биле јарке, радосне, као пркос. Свако њено платно, ма како мало, био је корак ван бола, ван беде, ка нечем светлом, упркос свему.

И онда, сасвим полако, почели су да долазе људи. Куповали су њене сличице за неколико долара, ни не слутећи да купују историју једног преживљавања. Њене слике данас висе у музејима, галеријама, кажу – и у Белој кући. Продају се за хиљаде долара. Али она то није дочекала. Није дочекала признање, ни тријумф. Али је победила.

Зато, кад данас, у тишини свог дома, гледам њене радове – једноставне, скоро наивне – видим победу. Победу над телом које боли. Победу над данима без хлеба. Победу над ћутањем света. Победу оних који се не предају.

И ево, додатног објашњења зашто све мање људи срећем. Не бежим од људи, само нисам више спремна да слушам жалопојке о поломљеном нокту, о деци која се нису јавила два дана, о пословима који „нису испуњавајући“, о супругу који није „довољно пажљив“. Након дана проведеног са Модином болом и Модином снагом, све такве приче изгледају као кукњава ситог и безразложно тужног.