Нада Петровић / Кад се завеса спусти - живот тек почиње

( За старије од 97 година забрањено читање)

 

У последњих неколико година све чешће срећем људе који након одласка у пензију или губитка посла почињу да тону. Није то увек одједном. Почне тихо — несаницом. Увуче се страх од ноћи без сна. И онда, пре него што схвате шта их је снашло, већ су заглављени у осећању бесмисла. Без идеја. Без воље. Без наде.

                

Разумем их. Када годинама градимо живот око посла, кад нам је рад постао не само извор прихода већ и идентитет, место припадања, па и једини начин да нас свет препозна — онда је логично да се без тога осетимо изгубљено. Нарочито ако смо, у том свакодневном ритму, занемарили себе, своје пријатеље, хобије, ствари које нас хране изнутра.

                         

Али постоји и друга страна. Људи који, уместо да стану, направе заокрет. Који баш у тим тренуцима пронађу прилику за нови почетак — посвете се нечему што су одувек волели, врате се старим страстима или коначно крену ка нечем за чиме су само чезнули годинама.

 

На блогу сам зато започела један посебан циклус — о људима који се нису предали. О онима који су, чак и кад је све изгледало као крај, схватили да ту негде почиње нешто ново.

До сада сам објавила четири животне приче које су ми помогле након преласка са свакодневне рутине и колотечине „ ја то морам“, на потпуно непознати терен „ја бих то могла“.

 

За моје колеге је одлазак у пензију био чекаоница за смрт, а мени могућност да се посветим стварима за које никада нисам имала времена. Једна од тих ствари је и доста читања књига и чланака. Сем тога сада имам довољно времена и да пишем.

 

О другим интересовањима неки други пут, у овом тренутку бих желела да напишем неколико речи о најстаријој блокерки на свету која је постала инспирација многима.

У мени лично је покренула мисао колико би се живот и размишљање људи старије животне доби променио када би, уместо што седе испред телевизора и гледају ријалитије или слушају манипулативне објаве, окренули сопственом животу и повезали са људима са којима деле исте моралне и све друге вредности.

 

Шпанкиња Мари Карили је рођена 1911. године. Свој први пост на блогу  објавила са 95 година. У тренутку када су њени вршњаци већ одавно били у сенци сећања и заборава, она је пронашла начин да се обрати свету. Писала је о свом детињству, сећањима из грађанског рата, породичним навикама, али и о књижевности, науци, политици, новим технологијама и промишљањима о људској природи.

                      

Својим речима, једноставним али мудрим, допрла је до хиљада људи. Њен блог „La abuela bloguera“ (Бака блогерка) је пример да никада није касно. Ни за учење, ни за изражавање, ни за повезивање са другима.

 

Блог је за кратко време постао виралан — прочитало га је више од 1,7 милиона људи широм света, а 2008. године добила је и награду као најбољи блог на шпанском језику коју додељује немачка медијска кућа Deutsche Welle.

 

Преминула је 2009. године, у 97. години.

Пут до Мериног блога је овде.

 

Напомена:. Овај текст је настао из потребе да охрабрим људе које срећем – било у стварности, било на интернету – да се покрену и живе сваки дан пуним плућима, да не одустају од својих жеља и снова, да не живе у успоменама.

Блогерка Мари је моћна инспирација да никада није касно да се нешто ново научи, сазна, упозна...         

ПС: За старије од 97 година нисам сигурна која правила важе.