Нада Петровић / Умеће малих корака

Покушавам да се сетим макар једне особе коју сам упознала, а да није имала бар један проблем. Не успевам.

Сваком је нешто недостајало, нешто му требало, нешто је желео, нешто га тиштило, нешто болело, нечему се надао, због нечег туговао, нечему тежио, нечему стремио, нешто му измицало, неко га издао или изневерио, због нечега је био тужан или је због некога жалио...

Они који су ме убеђивали да су потпуно и апсолутно срећни, су малобројни, на прстима једне руке могу да их набројим. Неки су ми од њих касније признали да су мене лагали, а други да су себе заваравали.

Наша добра Десанка је писала:

„Јер срећа је лепа само док се чека,

док од себе само наговештај да.“

Она писала, а многи су понављали тај стих са чежњом и надом да ће срећу дочекати спремни да је препознају и задрже.

Последњих неколико година мало људи срећем који верују у срећу, а још мање оних који корачају насмејани са вером у очима да их срећа иза првог угла чека.

Можда је баш проблем у том чекању. Да ли треба срећу чекати или ићи напред, ка циљу, свестан да нас срећа чека?!

Уосталом, шта је срећа? Малобројни су они који су свесни да је срећа у умећу малих корака. Кад год размишљам о срећи враћам се на молитву коју сам давно прочитала.

                  

                   

 Антоан де Сент Егзипери - Научи ме умећу малих корака

 

"Не молим Те, Господе  за чуда и виђења, него за снагу у свакодневном животу. Научи ме умећу малих корака.

Учини ме сигурним у процепу времена. Обдари ме осетљивошћу да одредим што је веома важно, а што мање важно.

Молим Те за разум да одредим суздржаност и меру, да кроз живот не клизим, већ да разумно одређујем дневни распоред, да запазим светлост и врхунце, да с временом на време нађем времена за лепоту, уметност и културу.

Дозволи ми да спознам да снови о прошлости и будућности не воде далеко. Помози ми да добро делујем непосредно, да садашњи тренутак препознам као најважнији.

Сачувај ме наивног става да у животу мора све добро протицати. Обдари ме трезним сазнањем да су тешкоће, неуспеси и ударци стални пратиоци живота – уз које растемо и сазревамо.

Подсети ме да срце често замућује разум. У правом ми тренутку пошаљи пријатеље који ће ми стрпљиво рећи истину.

Увек ћу Теби и људима пустити да ми говоре. Истину не можемо рећи сами себи, она нам бива казивана. Ти знаш колико нам треба пријатељство. Дај ми да будем дорастао том најлепшем, најзахтевнијем и најосетљивијем дару.

Дај ми довољно маште да у правом тренутку, на праву адресу упутим пакетић доброте уз пропратно писмо или без њега.

Створи од мене човека који ће браздати дубоко попут брода, како би дотакао и оне који су „испод“.

Ослободи ме страха да пропуштам живот. Не дај ми оно што желим, већ оно што ми треба.

Научи ме умећу малих корака."

Текст- аутор Нада Петровић; Фотографија са интернета