Udovac, za kojeg se udala moja tetka Badema, beše lovac i krivolovac. Držao kerove, imao puške. I sinove gonio da se odaju lovu. Izgradio im kuće u ravnici, kraj rijeke. Bademu je doveo u staru kuću, koja je bila na vrhu brda. Ta kuća, imala je krov na dvije vode. Jedna kišnica sa krova slivala se niz brdo, a druga kišnica, sa istog krova, slivala se u obližnju provaliju. Nedaleko od kuće imali su štalu.
Desilo se... noć je obavijala ljusku hladnog dana, a Badema i njen muž čekali su da se oteli krava. Nabrekla, jedva se kretala - zborila je tetka Badema. Evo, sad će, samo što nije čekao je muž Bademin. On je treperio plašeći se širine kravljeg stomaka. Govorio je - nije mi samo briga ako izgubim tele, nego da mi ne crkne krava. Tetka moja, Badema, pripremila se, unijela mlaku vodu u štalu, na usluzi da se nađe kao babica kraj žene... Čekali su, na suhomrazici, išli od štale do kuće. Muž Bademin počeo da cvokoće. Badema podložila furunu u kući i rekla mužu neka prilegne, dekom da se pokrije i zgrije. I još mu rekla - dozvaće ga čim se krava oteli.
On legao. Dekom se pokrio. Opila ga toplota u sobi. Zaspao. Nego... kud je zaspao, tud je usnio. A šta je sanjao, otkriće se malo kasnije.
Badema je bila u štali kad je tele izašlo na ovaj svijet. Poveliko tele. Šareno. Lijepo kao novi život. Badema tepala kravi, tepala teletu... bila je sretna Badema što je njihova kuća postala bogatija za tele. I odlučila, neće odmah probuditi muža. Kad oči otvori, neka se iznenadi.
A krava je lizala tele, toplim dahom ga grijala. Ubrzo, tele stalo na drhtave nožice. Badema, u svoj prsluk uvila tele i hitro ga odnijela u kuću. Spustila ga kraj nogu svog muža koji je čvrsto spavao. I sanjao - tako će se ubrzo ispostaviti. A Badema ubacila još koje drvo u furunu da se tele podobro zgrije, pa opet otišla u štalu kako bi kravi oprala vime i pozadinu. Eh, vrijedna žena sam bila, čak sam motikom zagrebala zemlju i zatrpala posteljicu da je mačke ne rastržu. To što je učinila nije uzelo Bademi ni desetak minuta, a kada se vratila u kuću - nije zatekla tele pored muža.
Gdje je tele?
Kakvo tele? Nema nikakvog teleta! - drao se bunovni muž. Ama, čovječe, ne šali se! Gdje je tele odavde?
Nema! Kakvo tele? Ti lažeš!
Nastala je prepirka. I kako se prepirao, Bademin muž došao k sebi... Uhvatio se za glavu...
Kuku! Kuku meni! Šta uradih?
Šta si uradio, matufe? Prvi i posljednji put tako ga nazvala moja tetka, Badema.
San je dušmanin! San je dušmanin! Ne pričaj nikome...
Ama reci šta si uradio, gdje je tele?
Tada je njen muž ispričao... Zaspao, brižan, u očekivanju da se oteli krava, u strahu da li će preživjeti krava i tele opteretio se; pod nemirom je zaspao i sanjao kako se porodio i rodio tele, bolje reći sanjao da se otelio... probudio se, i zaista - zatekao tele ispod svojih nogu. Tada, postiđen - uplašen da njegova mlada žena to može saznati, naravno, komšiluk i čitav svijet - on je to šareno tele, tek zgrijano na mrazu ovog svijeta, zgrabio, istrčao iz kuće... Pokriven mrakom, korak po korak, oprezno, primakao se provaliji... i bacio tele.
Istrčala sam, primakla se provaliji... - pričala je, kasnije, moja tetka Badema, pričala je svim komšinicama koje bi dolazile na čaj i kafu, a ja sam, naravno, slušao.
Plakala sam, a on me dozivao... govorio je: dođi, Badema, nema veze, ne sekiraj se, a ja sam plakala na hladnom vjetru, ali ne dozvolih da vidi moje suze. Pošto se isplakah, otišla sam na česmu, umila se. Ušla sam u sobu i odmah pritisnula prekidač. Mrak. Legnem pored muža. On me grli. Badema, ne pričaj nikome... - molio me. Probudim se, da prostiš, izlazi iz mene, ženska mi rabota kazuje da nisam trudna. E, tad sam i odlučila. Kad već nisam trudna, odoh!
Jutro. Izađem iz kuće. Krava muče iz štale, zove, zove svoje čedo, ali zove i mene, i kao da me pita - gdje sam odnijela njeno milo... Pogledam niz provaliju... vidim ptice grabljivice. Nijednu svoju prnju nisam htjela da iznesem iz te kuće. Ni okrenula se nisam. Ni oči da mu vidim nisam htjela. Stani, Badema! Stani! Čekaj... Ne pričaj nikome... on me doziva, a krava muče iz štale i pita me gdje je njeno ljepotanče mlijeko nadire u vime; ona zove, ona pita... Dotrča muž do mene: stani, stani; uhvatio me za ruku, a ja se istrgnem. Moli me on, moli da nikome ne pričam šta je uradio... Hvata me za ruke, za ramena, istržem se, idem niz brdo. Žurim.
Odlaziš od mene, a onu štenad sam ti hranio... - tako me uvrijedio na kraju.
Čuti, ubico! - kažem ja, a ne okrećem se ka njemu. Jeste me povrijedio natuknuvši što je sestru moju i braću hranio, ali ne mogu da griješim dušu, ostavljen muškarac hoće svašta da kaže... On je molio: Badema, dušo, izvini, glupo rekoh, nije meni žao za tvoju sestru i braću, sve bih ja njima dao, samo mi se vrati...
Da mi je palo na pamet, bacila bih iza sebe prsten sa ruke, prsten koji mi je darovao. Ponijela sam ga... na ruci mi ostao. Ipak, ne mogu kazati ružno o njemu, hranio je moj sibijan kod kuće, zahvalna sam, ali čim je ubio ono što je mislio da je sam rodio, mislila sam - on bi zaista ubio ono što je sam rodio.
Tako je i bilo; neku godinu kasnije, išao u lov sa sinovima i slučajno opalio – ubio starijeg sina. A možda on, svojom voljom, svog sina nikad ubio ne bi, ali znam kako je mukala ona krava. Možda i životinje mogu da proklinju. Možda je i mene ona krava proklela; i ja, tako je bilo suđeno, nikad nisam rodila svoju kost. Možda je i moja greška što sam odvojila tele od krave, da ga zagrijem... Možda sam se i ja ogriješila...
Ljudi bez grobova
Enes Halilović
Napomena / I tekst i sliku nađoh u FB grupi - Zašto čitam?
Нема коментара:
Постави коментар