"Марику су на зор у кућу привели. Ко и мене... Нити је она волела њи, нит су они волели њу. Шушкало се да су је узели само због велики мираз. И брзо би је они са празно наручје истерали, али нешто их је боло ко трн у пету. Никакву ману да јој нађу, па се ућутали. Кад су видели да је забременила, свекрва и свекар науме да је за очев астал врате, а да мираз задрже. Нису много марили за то што њихову крв под срце носи. Нису се ни нерођеном детету радовали, но су све мислили како ће са њене паре бољу кућу да начине, а онда и снају са већу спрему да доведу.
Једног дана опањкаше је да је паре узела. А село ко село, за зло не проверава, но одма глас проноси, и још свако по мало дода. Лош глас је ко грудва кад се низ брег гурне. Расте, и расте, све док у нешто не удари. А онда или сломи оно што јој се на пут нашло, или се о то разбије на ситни комади.
Кад јој од оца и матер стиже прекор за неучињено, пуче ко бардак кад удари о камен. Заћута. И нико јој више глас не чу.
Ћутала је све док не удари велика киша и док није надошла вода. Тад јој је стомак већ до зуба био. Скочила је у вир код Маринкову воденицу. Није ни једном испливала, ни ваздух уватила, тако неки рекоше. Камен, с нокти ископан, око врат окачила, и то су казали. После су други причали како преко ноћ, увек кад вода секне, њен стомак исплива по вр ко калпак на велику печурку. Нико им није веровао. Нико није проверавао. И сад, кажу да се и по највећу припеку, крај тај вир водена магла диже, а по листови и по траву да сјакти се роса...
Они исти што су причали да је Марика украла паре, почеше убрзо другу причу да причају. Пронесе се глас да јој свекар и свекрва, по сву ноћ кад је месечина, скупљају водени свици са лишће и вичу: “Наше, наше...!”
Понекад, лети, чак до нашу кућу се чуло како од Маринкову бару, ту испод воденицу, са оно место де се вода смирила и де водена трава избија, неко нариче и дозива.
„Лисице су то, не бојте се”, тако је свекрва, кад је мислила да је не чујем, моје заове смиривала.
А за Марка, Марикиног младожењу, прича се да је много волео и да се и он утопио кад је Марику носећу хтео на обалу да извуче. И да их је загрљене набујала вода однела и у речну траву заплела. После су место где су се они утопили назвали по Марики..."
Нада Петровић / Делић романа "Чедоморка"
Фотографија / Нада Петровић
Dušan,
ОдговориИзбришиTuga....