Нада Петровић / Како смо стигли довде у уметности?

 

Некада је уметност била израз врхунске вештине и лепоте — средство да се прикаже божанско, човек или природа, нешто вечно. Микеланђело је у мермеру извајао Давида, Да Винчи је у неколико потеза открио тајне универзума. И све то — да би се видело, осетило, доживело.

 

А онда…

 

1917. Марсел Дишан поставља обичан писоар у галерију и назива га „Фонтана“.

 

1953. Роберт Раушенберг брише цртеж другог уметника и представља то као ново дело.

 

1961. Пјеро Манчони продаје своје излучевине у лименкама као уметност.

 

1965. Јозеф Бојс се затвара с живим којотом у галерији три дана.

 

1974. Марина Абрамовић оставља публици 72 предмета да с њом чини шта желе, укључујући и болне акције.

 

2019. Маурицио Кателан лепи банану на зид селотејпом и продаје је за 120.000 долара.

 

2021. Салваторе Гарау продаје „невидљиву скулптуру“ за 18.300 долара — купац добија само сертификат.

 

У музици је такође дошло до револуције: од класике и симфонија Баха, Моцарта и Бетовена, до Џона Кејџа и његове композиције 4′33″, где музичар не свира ниједан тон.

 

Савремени уметници користе све могуће звукове: свирају клавир половним органом, стварају ритам телом и звуковима природе, а неки чак свирају — прдежом. Тела и звуци који су некад сматрани вулгарним постали су део музичког изражаја, померајући границе уметности и изазивајући реакције публике.

 

Након свега остаје питање: шта ми заправо остављамо потомцима?

Да ли је наша реалност - невидљиви бомбардер, невидљиви  вирус, невидљива скулптура?

Колико ће времена проћи пре него што и ми постанемо невидљиви или смо постали невидљиви оног тренутка када се уметношћу почела називати гомила магле облепљене трицама и кучинама?

                    

 Текст Нада Петровић