Псећи живот
Нисам желео да пас буде сам у стану док сам на
послу, па сам се побунио кад су га донели.
Сада сам у пензији. И пас и ја смо ушли у девету
псећу годину живота. Не памтим када је он последњи пут залајао или када сам ја
са неким, сем са њим, проговарио.
Шетамо понекад улицама препуним паса и људи, а
сами смо.
Јутрос ми се није устајало. Када је почело да
свиће окренуо сам се ка зиду и преко главе ћебетом покрио. Око поднева смо и
пас и ја почели да цвилимо. Нико није хтео или није могао да нас чује.
Поподне сам устао и тестером просекао малени
пролаз на доњем делу врата. Пас се кроз отвор провукао, брзо изашао и још брже
се вратио. По паучини којом је био облепљен слутим да је био у подруму. У
чељустима је донео ћебенце на ком је први пут у нашем дому заспао.
Аутор Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар