Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani
Nada Petrović - Čedomorka"
Neke knjige se čitaju u nastavcima. U pauzama između nekih drugih knjiga. Pred spavanje ili kad nam se ne spava. Druge odjednom, u dahu koji traje od prvog slova do poslednje stranice. Gutaju se reči, sve žureći da se spozna kraj i onda… onda se čitaju ponovo, da bi se uhvatila i lepota rečenice, i poruka koju nose i ambijent u kojem junaci obitavaju, rastu ili padaju, umiru ili se rađaju.
Fotografija / Zoran Petrović
Roman Kragujevčanke Nade Petrović, pod intrigantnim naslovom „Čedomorka“ (koji može da zavede na suprotnu stranu, ali samo trenutno pa i da odbije čitaoca od želje da čitanje ne samo dovede kraju, nego i da ga uopšte i započne) spada u one knjige koje morate čitati strpljivo i polako. Spremni na gorčinu u ustima i na duši, praćenu pitanjima na koja znate odgovore i pre nego što ste ih postavili, imajući u vidu tradiciju ovog podneblja koja se svodi na to da je žensko čeljade tuđa sreća i da njeno rođenje stoga i ne vredi slaviti. Dovoljno je već i samo to da mu se dozvoli da – preživi.
Glavna junakinja romana je imala tu (ne)sreću da bude em žensko, em voljeno dete ogromne porodice sa puno muške čeljadi, čiji je usud njenim rođenjem prekinut. To, što će njen sladak život, čija lepota se ogleda u hlebu od belog brašna mešenom isključivo za nju, kao personifikaciji sveg onog maženja i paženja kojim su je dočekali, trajati samo do rođenja sledećeg muškog naslednika, na sreću neobeleženog kao što su sva braća pre nje, samo je jedan od njenih nebrojenih usuda.
Poput svih žalosnih Petrija našeg podneblja, stvorenih samo da njihovih deset prstiju budu u službi opstanka ili napretka patrijarhalne porodice koja kroz sve svoje uspone i padove nekako na kraju uvek propadne, i junakinja sa kojom nas upoznaje Nada Petrović mukuje svoj život povinujići se tuđoj volji. Jer (se) tako mora. Jer nema kud. Jer, ako ne prihvati tuđu volju, ima samo jednu opciju: da završi među onima koje ni popovi ne žele da opevaju. I koje sahranjuju na kraju groblje, kao nekrste.
Uvek kada se pohvalim novim delom nekog svog blog ili Fejsbuk drugara, napomenim da nisam književni kritičar i da mi namera nije da pišem prikaz knjige. Svaku knjigu o kojoj pišem u stvari preporučim. Jer, toliko je dobrih knjiga, toliko fantastičnih knjiga koje propuštamo, jureći za izvikanim, dobro reklamiranim naslovima nekih stranih autora, posle čijih čitanja, da nas neko pita o čemu je reč, ne bismo znali da odgovorimo. Dok nas istovremeno čekaju sjajna dela domaćih autora za koja i ne možemo da znamo – niti ih neko reklamira, niti se šepure u izlozima knjižara, niti se mnogo čuje reč onih koji ih preporučuju.
Ako ste u prilici, pročitajte Nadin roman.
Ovde vam donosim samo mali odlomak:
„Svanulo… Nevidelica se razgrnula… Daj da pinem vodu, pa da nastavim…
Sve, Bracko, tako bilo… To što ti reko za narod… I kad se naša kuća s muško prinovila… Ej, bre, prvo pa muško! Za rados… Ali i za tugu… Barabar sa pesmu u kuću uđe i plakanje… Jeste muško, i to prvenče, loza da se nastavi, prezime da se produži, da ima ko sveću na grob da im odnese a da i’ sarani… Krv, seme i pleme da se ne zagubi… Da se, ne daj Bože, klica ne zaglibi u jalovinu i pronikne, a ne nikne… Moraš da gledaš i koje seme ostavljaš za prinovu, ali i u koju zemlju ćeš da sadiš… U kamenjar ili utrinu ako se baci, ptice i mravi će da odnesu ili će da se osuši klica i izjalovi semka… U pesak bez vodu ima samo da iščili… U močvarno da istruli…
Kurato… E, to ti je, ma to ti je da se ne trezniš dok u vojsku pođe…
E, tu ti stoji onaj jadac koji niko da prelomi… Šta vredi što će da piša stojeći i što će na njegovo ime imanje da se vodi, kad čuljo… Za vojsku nije… Ne daj ni najgorem dušmaninu to tako…
Znao li si da se ne računa u muško onaj što pušku nije poneo…?
Kažu, svinja avion ne vidi; magarac nikad konj da postane; prizetko domaćin… Još vele da onaj što paradni korak nije gazio i koga vojnička truba nije iz krevet terala, taj na posela jedino ostrig sa češagije, može da skuplja… Može, ako mu daju… A na to teško pristaju… Žanskadija u svoju vrstu neće da ga pusti. Pusto ti je to ko naša pustara, u koju ni trnjina neće da nikne.
Lakše će pustahija, koji je pevaljkama na pupak i u nedra očevinu stavio, da se oženi, no onaj za kog kažu da vojsku nije služio. Onaj ko može da prospe može i da sakupi, a onaj koji vojnik nije bio ne može ni jedno ni drugo.“
i nekoliko njenih uvodnih reči:
„Kada sam napisala prvu priču i ponudila je uglednom književnom časopisu, nisam očekivala odgovor, a sve u skladu sa Marfijevim zakonom. Međutim, nije bilo baš tako jednostavno. Glavni urednik mi je, nakon nekoliko dana, napismeno stavio na znanje da moje pisanije ne zadovoljava kriterijume. I mislila sam – to je to, ali nije bilo. Prošle su dve-tri nedelje, već sam zaboravila trenutnu tihu patnju i tinjajući bes kojim sam bila obuzeta dok sam odgovor čitala, kad mi se telefonom javio pisac u usponu koji je ujedno bio jedan od članova uredništva. Lepo se čovek predstavio, još lepše mi je ponudio da mu priču prodam.
Tada nisam ništa znala o autorskim pravima, a i da sam znala, pitanje je da li bi me zanimalo. Očigledno je da je moje ime pogrešan ključ za otvaranje vrata iza kojih su oni koje nazivaju piscima, koje citiraju, čija se reč čuje i pamti. Sem toga, nisam imala dovoljno para ni za doručak, a kamoli za plaćanje računa koji su se gomilali.
Možda ne bih na ponudu pristala da mi nije rekao da je to prvi i poslednji poziv, da još jednom razmislim, da ću, i ovako i onako,
napisano baciti kao pocepane čarape, kao koru od banane, kao staniol od čokolade, a da će mi sumu, ako se dogovorimo, odmah isplatiti.
*
Nekoliko godina kasnije, prepoznala sam svoju priču, malo dorađenu i prerađenu, ali ipak moju, u knjizi, meni tada potpuno nepoznatog pisca, iz susedne republike. Nije mi mnogo vremena trebalo da saznam da je autor koji je potpisan, sin jedinac čoveka čije se ime polušapatom izgovara, da su knjigu najavljivali na svim programima sa nacionalnom frekvencijom, da su je marketinški pokrivali informacijom da je delo značajno za celokupnu književnost naših naroda i narodnosti.
Umesto da se ljutim ili bar osećam ozlojeđeno, smatrala sam da je to poklon koji ne smem da odbijem. Mogućnost preživljavanja u smutnim vremenima se retko kome pruža, a ja tada nisam bila u situaciji da mogu da biram.
Nakon nekoliko meseci, kad sam ponovo bila u strašnoj finansijskoj krizi, spakovala sam dvadesetak priča i potražila urednika, koji mi je već jednom rukopis otkupio. Usput sam saznala da je u međuvremenu postao predsednik udruženja književnika i dobitnik mnogih nagrada, ali me to nije sprečilo da se pojavim u njegovoj kancelariji.
U početku se nije setio ko sam, onda se uplašio, verovatno je pomislio da sam odlučila da ga ucenjujem, da bi na kraju, čim je shvatio zbog čega sam došla, izvadio svežanj novčanica i pružio mi bez reči, čak i ne čitajući rukopis koji sam na sto stavila.
Od tih para sam isplatila sve račune, kupila pečeno pile i flašu vina. Te večeri sam prvi put samoj sebi nazdravila.
A danas? Danas, nakon dvadesetak godina i isto toliko mojih rukopisa objavljenih pod tuđim imenima, danas na kompu započinjem prekucavanje priče sa diktafona. Ispovest koju je moj Bracko u bolnici, kraj samrtničke postelje svoje sestre, snimio pre tridesetak godina. Priču za koju verujem da će mi obezbediti dovoljno novca da sledećih nekoliko meseci preživim.“
Negoslava Stanojević - preuzeto sa bloga
Нема коментара:
Постави коментар