Бездан
Боже мој Боже
како уме да боли безнађе
иако вера, иако вера, облоге преко рана
Како уме да у несну тиња нада
Боже мој Боже
у нигдини где ни црно под ноктом
нигде руку у браздама но окови
Да ми је да умем да кунем клела бих
да ми је да умем да молим молила бих
Боже мој Боже
ниоткуд речи, уста катраном заливена
Дозволи ми немуштим језиком да проговорим
да отворим закатанчене капије и вратнице
да зло у гору у воду иза девет брега склоним
да се не надвија над нашим безданом
да не разјапи уста пре него што род мој проговори
Боже, мој добри Боже.
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар