Последње бдење
Некада су авлије биле пуне
и поља и воћњаци и друмови
и стаје и обори и амбари
и воденице и ваљарице и вуновлачаре
и чаири и шумарци и пропланци.
После смо се сретали на гробљу
кад дођу да попале свеће,
изнесу подушја,
окају ил' опросте грехе.
Сад је друго и другачије,
нема се времена,
нема се пара,
нема се воље,
изгубила се навика,
душмани нас гурнуше,
а ми потрчасмо
међ' бетонске глуве зидове
да губимо дане и здравље.
Ово више није село,
ово је костурница кућа и вајата,
оџаклија и урушених оџака
трапова, млекара и качара,
бунара, сантрача и вратила.
Ово овде је моје последње бдење
над собом и над мртвима.
Нада Петровић
Фотографија / Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар